ПРАВОСЛАВЉЕ

ШИПТАРСКА ПОЛИЦИЈА И ТУЂИНСКА ВОЈСКА ПОКРИВАЈУ БЕЗАКОЊА АТАНАСИЈА ЈЕВТИЋА

2010-02-18T21:07:00.001+01:00

ШИПТАРСКА ПОЛИЦИЈА И ТУЂИНСКА ВОЈСКА ПОКРИВАЈУ БЕЗАКОЊА АТАНАСИЈА ЈЕВТИЋА

Одмах након јучерашњег доласка у Епархију рашко-призренску, Атанасије Јевтић са својим пратиоцима прекинуо је интернет и телефонску везу у просторијама Епископа Артемија. Чега се толико плаше, намеће се питање, да можда неко не јави о терору који се чини?

Већ је најављена чистка и за наредне дане, на реду су најпре манастири Бањска и Црна Река. Потребно је, очигледно, уништити и затрти све што је верно и одано Његовом Преосвештенству Епископу Артемију. У остварењу тога циља, нажалост, не преза се нити од призивања у помоћ шиптарске полиције и међународних оружаних снага.

Такође је запрећено монаштву које се уз Епископа Артемија налази у Грачаници, да мора данас напустити манастир и да уз Епископа Артемија не могу остати више од 1-2 монаха. Као подршка своме Епископу и духовнику ка Грачаници је кренуло монаштво из више манастира Епархије, али су јаке снаге КФОР-а и КПС полиције опколиле манастир и не пуштају никога унутра. Око манастира Грачаница налази се и верни народ, кога такође оружане снаге спречавају да уђе у манастир и даде подршку своме Епископу и његовом монаштву.

Шиптарска полиција код Вучитрна је зауставила комби којим су путовали Срби за Грачаницу, у знак подршке Епископу Артемију. Ухапсили су Србина М. Рајковића, ставивши му лисице, уз образложење да имају наређење да га ухапсе, јер је он био један од организатора јучерашњег скупа испред Патријаршије у Београду.

Безакоње и насиље које се спроводи у Епархији рашко-призренској по свему има обележја инквизиције, износе се оптужбе без основа и доказа, изричу се пресуде без суђења, не поштује се било каква процедура, газе се сви људски и Божански закони... Клевете, неистине, конструкције и монтирани процеси су метод који се према Епископу Артемију и Епархији рашко-призренској примењује већ неколико година, тачније пет.

На питање Епископа Артемија након јучерашње седнице Синода, због чега се са толиком журбом сада спроводи процес против њега, уочи почетка Великог поста 15. фебруара, један од Синодалаца одговорио је да уопште није у питању журба, напротив, све то траје већ пет пуних година!

Да ли се можда овим процесом управља из Вашингтона, по налогу Џозефа Бајдена, као што је из Вашингтона пре пет година стигао налог да се мора потписати Меморандум за обнову цркава на Косову и Метохији, а амбасадори западних земаља у Београду упорно, већ дуже време, захтевају да Епископ Артемије буде уклоњен са катедре Епископа рашко-призренског?

Писмо преосвећеном владици Јовану (Младеновићу)

2009-09-22T19:44:00.002+02:00

Писмо преосвећеном владици
Јовану (Младеновићу)

Владико Јоване, Прошло је доста времена од како је СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ донео одлуку (која је по трећи пут потврђена на мајском Сабору л. Г. 2008. године) да се

Литургија има служити како је то вековима уназад рађено, никакве “нове” или “старе” не уводити:

“Умолити Високопросвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка”.

Нажалост Владико, то Вама изгледа није довољно. Иако сте своју наредбу о неком - “враћању на старо служење” – повукли, и на тај начин у писменој форми испоштовали одлуку САС-а, Ваше свештенство и даље служи “новотарски”. Ви то Владико О Д О Б Р А В А Т Е , чим не “примећујете” непоштовање саборске одлуке, не санкционишете, понашате се као да је све у реду. Због чега то радите, Ви најбоље знате, нек Вам је Бог у помоћи. Ви као епископ ИМАТЕ ОБАВЕЗУ да знате право стање у Вашој Епархији, не само у Цркви у којој служите него у свим Црквама које припадају вашој епископији.

Уколико ето, до сада нисте знали, ми верници града Крагујевца, обавешта-вамо Вас да се скоро у свим Црквама у граду не поштује одлука Светог архије-рејског Сабора Србске Православне цркве и да је због тога народ за своје духовне потребе приморан да путује у друге градове (Цркве), села и манастире који се налазе понекад и ван наше епархије. Да ли је то Владико исправно?

Владико Јоване,

Црква је наша, а не Ваша лична својина, као ни свештеника који у њој служе. Да Вас само потсетимо да сте и Ви, и свештеници, дали заклетву Богу, да ћете поштовати свете Каноне Православе хришћанске Цркве, Догмате, одлуке Светих Васељенских Сабора и Свето предање, као и одлуке САС-а (Светог архијерејског Сабора) Србске Православне цркве. Уосталом и ви сте хирото-нисани на Светој Литургији која је служена на „стари“ (и једини исправан) начин, како су служили наши свети преци: Св. Сава, Св. Владика Николај и Св. Јустин Ћелијски. Ви сте својим понашањем показали да сте непослушни Светом архијерејском Сабору СПЦ, као и свештеници који су Вама послушни.

У древна времена, Свету Литургију су украшавали и дорађивали свети и богоносни људи. Први реформатори Литургије у XX веку су били руски “обновљенаши”, расколници, који су устали против Светог Тихона, патријарха руског, и стали на страну бољшевика. Захтевали су укидање иконостаса и отворени олтар. Вођа обновљенаша говорио је: „Народ захтева да гледа, да види оно што свештеник чини у олтару за време богослужења…Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен“. Сергеј Носов, изучавалац обно-вљенства, истиче: „Укидање иконостаса или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас тзв. Тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјана на свакој Литургији без поста и, пожељно је, без исповести – све су то богослужбена новаћења“.

Ниједан од нових великих светаца Православне Цркве, почев од Светог Јована Кронштатског, преко Светог Владике Николаја и оца Јустина, до Светог Јована Шангајског, не само да НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У РЕФОРМИ ЛИТУРГИ-ЈЕ, него се строго држао Светог Предања.

Римокатолички свештеник све време служи окренут народу, часна трпеза је свима на видику, хостију више не деле само свештена лица, него и обични цивили (код нас је почело од давања права ђаконима да причешћују). Иконе су склонили из нових храмова, склонили су статуе – све подсећа на протестантске молитвене домове.

На самом почетку литургијске реформе, Сергије Булгаков је тврдио да треба да се приближимо протестантима тако што ћемо мање помињати Богородицу и свеце у својим молитвама. Други ватиканси концил је римокато-личку конфесију сасвим протестантизовао, тако да су остали само православни. Одатле неки реформатори предлажу укидање иконостаса, читање наглас тајних молитава и, једном речју, изједњачавање у потпуности лаиката са клиром. Наш народ је навикао на Свето Предање Цркве – јер, од кад смо крштени, молитве се тајно читају где треба, и постоји олтарска завеса, и олтар није простор да у њега свако улази. Тако су служили и Свети Сава, и Свети Арсеније Сремац, и Свети Василије Острошки, и Свети Николај Жички, и владике новомученици Петар, Сава, Платон, Доситеј, Јоаникије и исповедник хвостански Варнава. Зар ћемо се одрећи њиховог Светог Наслеђа уводећи реформе које није потврдио нико од Светих Отаца својим свештеним тумачењима? Зашто? Уместо да народ просве-ћујемо и учимо, ми га још дубље збуњујемо и уводимо у стање збрке. Зашто да нам критеријум православне Литургије буду руски и грчки обновљенци, антитихоновци и зоисти, а не Света Гора Атонска? Уз то, са отвореним дверима и гласним читањем тајних молитава данас највише служе Украјински унијати!

СВЕТА ЛИТУРГИЈА је језгро Цркве. На њој све почива, и без ње ничег не бива. Божанска благодат која кроз Литургију делује освећује твар и држи је у постојању. Преко ње се, кроз Тело и Крв Христову, људи – крштени у име Свете Тројице – сједињују са Богом и узајамно. Прволитург сваке Литургије је Христос Богочовек, Онај Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје. Зато је Литургија – срце Цркве, с њом се није играти. Сви знамо шта је човечанству донело играње са језгром материје – атомом, и видимо куд га води играње са језгром живота – геном. Пошто је Св.Литургија, како је речено, срце Цркве, треба бити опрезан кад се њој приступа, поготову с намером да се мења, знајући да је остала непромењена (осим у ситницама) већ више од 12 векова.

Дакле без озбиљне саборне припреме и укључивања стручњака на само из СПЦ, него и из свих осталих сестринских Цркава, овај процес може бити штетан, ако не и погубан. Свети Сава и сви свети Срби од нас очекују највишу пастирску одговорност као и Велики Архијереј Христос, Прволитург дометне вере и разума, да знамо каквим путем ићи и доћи до циља. Нова пракса у Српској Цркви није ништа друго него неблагословена самовоља појединаца. Управо зато је Свети архирејерски сабор Српске православне цркве и донео одлуку о останку при старој пракси у погледу богослужења и других светих радњи.

Владико Јоване,

Нашем стрпљењу је дошао крај и зато:

ЗАХТЕВАМО од Вас да нам се врати Света Литургија коју су служили Св. Сава, Св. Василије Острошки, Св. Владика Николај и Св. Јустин Ћелијски, како је вековима служено. Да се врати како је служено пре вашег доласка у свим црквама наше Епархије. Не желимо да се у Шумадији, срцу СРБИЈЕ служи на неки “нови” начин , јер је то уствари приближавање папи и римокатоличкој миси, тако да верни народ једног дана неће ни примећивати разлике и тиме ће се „перфидно“ покатоличити!!!

Прочитајте Владико како се дописују римокатолички кардинали у вези румунске Цркве:

Управник пропагадне католичке мисије у Даћи кардиналу Леополду Колонцију:

“Ја верујем да би сада требало да се задовољимо примањем сагласности на уједињење у начелу, јер би сувише опасно било ако не и немогуће, да укинемо све лоше обичаје Румуна. Стог би било довољно да епископи и други међу њима, кад у будућности буду исповедали веру уједињења да генерално обећају да пристају да зависе од католичке цркве и од служиоца заступника и да пристају да живе по грчком ритуалу прихваћеном од стране католичке цркве и у другим покрајинама. Затим ће нам у будућности бити обавеза да мало по мало изменимо све њихове обичаје, да им променимо чак и литургију и облик божјег служења говорећи им да су се ти обичаји код њих увели из глупости и незнања њихових све из ових земаља“.

Ово што се ради са румунском Црквом наравно да важи и за све остале Православне Цркве, па Вас питамо, да ли и даље подржавате реформе Литургије и од кога то стиже?

Кажите нам:

- КО ЈЕ ПРВИ ПОКРЕНУО ПРОМЕНУ ЛИТУРГИЈЕ?

- КОГА СТЕ КОНСУЛТОВАЛИ да уведете промене?

- Како више епископа ИСТО МИСЛЕ и у исто време уводе промене?

- Да ли је промена ТОЛИКО НЕОПХОДНА, по цену и да се народ подели?

- Да ли знате да се народ још није ВРАТИО ЦРКВИ (како се то хвала Богу десило у Русији) а Ви им променама још додатно отежавате приближавање?

- Чак и да су промене корисне, ако би због њих настао РАСКОЛ, да ли је хришћански наставити са реформама?

- Колико још саборских одлука треба да се донесе да бисте их Ви ПРИМЕНИЛИ?

Владико Јоване,

Иако нас сматрате “незнавенима”, “неупућенима” и да нас је мало, Владико почуј - НАРОД СЕ БУДИ!!! Све је више верника који се распитују где се служи „по старом“ , па тамо на Литургију одлазе а и они који ређе одлазе у Цркву распитују се зашто се мења служба, како је не променише толике претходне умне Владике, како то сада није добра а толико се Срба уз такву Литургију посветило. Народ се освестио и пита - Ако се нешто хитно не предузме, све ће Цркве не само у Шумадији прећи на „новотарије“, тако да ће нам Србска Православна Црква остати без БЛАГОДАТИ!!! Скоро је један свештеник прокоментарисао да је правилна и једна и друга Литургија. Барем Ви Владико знате да је истина једна. Не може се служити по Светим Оцима и противно. Или ћемо служити БОГУ или мамону. Они што говоре – па шта је то толико битно, отворена или затворена завеса на олтару, тихо или гласно читање…то је незнање. Не оставише ли нам Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Николај српски, Авва Јустин веру да је чувамо од непријатеља и вукова који је нападају? А шта ми радимо - „Ова промена је битна а ова није“. У једној Цркви је обавезна исповест пред свету причест, у другој није. У једној се тихо читају молитве на Литургији, у другој гласно. Па јесмо тако сачували веру? Пет векова у ропству не проћердасмо веру, језик и писмо а сад то разбијамо јер смо „савремени“.

Како ће нас Бог казнити за овако чување Цркве? Зар нам је мало страдања браћо Срби? Помислите на своју децу. Божију казну ако призовемо небригом за Цркву деци ће се вратити. „Будимо људи“, како каже наш Патријарх, не продајмо ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ.

Владико Јоване, лично против Вас немамо ништа, мржње немамо, љубав нудимо, повратак на прави пут иштемо. Тражимо само да нам се пут спасења кроз Цркву Православну, кроз Христа, не отме јер другог пута немамо. Сви наши Оци, мученици, новомученици, дедови и прадедови, оставише нам отаџбину и веру као нешто најсветије и гледају нас одозго. Надају се да ћемо остати Срби Православци, да нећемо изневерити ону „Све за Христа, Христа ни за шта“, јер смо њихови молитвеници за спасење. Вукови у јагњећој кожи нападају Владико и Владике умне могу да преуме. Надамо се да са Вама то није случај, него да ћете ово што је погрешно било вратити на старо, па да народ опет од Вас узима благослов као што је некада када сте преузели Епархију. У суротном народ ће морати да потражи начин да Цркву очува, јер као што и сами знате – спасење душа наших кроз Христа, кроз Цркву долази а ово што се данас са Црквом ради, води право у пропаст! У јерес! Речено је:”Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” (Мт. 5,13)

Да Вас подсетимо и то, да је почело све масовније причешћивање сваке недеље у току поста. Одакле је то стигло када знамо да тога раније било? Ако је то “ново” тумачење начина припреме за пост, а свештеници подржавају, зашто не објаснисте народу одакле тумачење и ко га је одобрио?

Господ је благ и милостив и за сада вас све опомиње тиме што свештеници повремено пролију Свето причешће. Можда је то и последња опомена да се оскврнитељи Православне вере и Свете Литургије преобразе, јер ће ускоро бити касно?! Иначе има и других опомена сем проливања Светог причешћа. Добро знате да Господ код великих преступа не кажњава само појединца већ цео народ, а мислимо да се наш српски народ до сада довољно напатио и да му нове патње нису потребне. Зато од вас ЗАХТЕВАМО ВРАЋАЊЕ НА УСТАЉЕНИ ВЕКОВНИ ПОРЕДАК, који је благословен од Господа, о чему сведоче и целе-бне Свете мошти које и дан данас исцељују болесне.. Ми смо одлучни да бранимо и одбранимо наше Цркве и то по сваку цену, ЈЕР СЕ ЗА ВЕРУ И УМИРЕ! Цркве су градили наши преци и освештане су без „новоторија“ које су увели „глобалисти“- масони, а они су непријатељи и мрзитељи свете Православне вере. Ако већ проповедате неко ново учење, онда саградите себи нове цркве, а не скрнавите нам наше свете храмове.

Због ваше непослушности САС-у СПЦ, самовоље и јеретичког учења губите поштовање народа према Вама као према епископу јер Владика води свој народ, своје стадо.

Владико Јоване,

Ово је Света Србија! А ми следимо пут Светог Саве, Светог Владике Николаја, Преподобног оца Јустина и наших светих отаца који чине Небеску Србију и који се моле за нас.

Изађите пред народ и одговорите зашто све ове промене!
Објавите у неком писаном медију разлог ових „новотарија“!

Појавите се на некој тв станици и одговорите на питања у присуству мирјана који чекају одговор!
Тражимо да нам одговорите хитно, до Православног празника ТРИ ЈЕРАРХА, јер времена више нема!!!

„Заповест је Господња, да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Кад је у питању вера, нико нема право да каже – Ко сам ја? Нема право ни свештеник,…ни владар,…ни земљоделац,…ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти да останеш нем и незаинтересован“? (Свети Теодор Студит).

Христос је оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „КО НИЈЕ СА МНОМ, ПРОТИВ МЕНЕ ЈЕ“ . И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.

Ми Владико, не желимо да будемо на погрешној страни! Не желимо да се мач Божији окрене не само према нама, него и према нашој деци!

У Крагујевцу на Светога Саву, 14./27.01. л.Г.2009.

П.Н. Копија овог писма упућена је Светом архијерејском Сабору и Светом архијерејском синоду Србске Православне Цркве

Верници Епархије шумадијске

Амин

ЕКУМЕНИЗАМ

2009-07-18T13:08:00.007+02:00

Све “цркве” које већ деценијама припадају свесветској Религији свих јереси не представљају и не могу бити православне!

Српска званична црква активни је органски члан нове светске религије
Оне су јеретичке, и при томе припадају најгорој од свих јереси у историји човечанства – свејереси екуменизма! Такве јереси није било у читавој досадашњој људској историји. Свака појединачна јерес или лажна религија је неупоредиво мање опасна у односу на ту ЈЕДНУ ОПШТУ РЕЛИГИЈУ свих јереси и религија. “Цркве” које припадају тој СВЕЈЕРЕСИ никако се не могу називати “православнима” – оне су подорганизације цркве лукавих.

Како ће се остварити долазак антихриста?

ГЛОБАЛНА, СВЕТСКА РЕЛИГИЈА - ЕКУМЕНИЗАМ
Светска Религија се не ствара – ОНА ЈЕ ВЕЋ СТВОРЕНА, она већ постоји и делује!
Антихрист ће своју власт утврдити на три стуба: политика, економија, религија. То јест, још пре него што се антихрист појави, организација која припрема његов долазак – светско масонство – ствoриће три светске подорганизације:
– Светска Политика
– Светска Економија
– Светска Религија
Ако је неопходно ми бисмо могли да у детаље проанализирамо и несумњиво се уверимо да светска Политика већ постоји. Много је примера. Немамо места да у овом кратком раду наведемо све, али већ постоје нови (унификовани) пасоши држава и светска полиција као јединствени орган светске политике.
Светска економија такође постоји. Постоји и светска НОВЧАНА ЈЕДИНИЦА. То није долар (он се користи само у САД) и није евро (он се користи само у Европи). Међународни новац је ЕЛЕКТРОНСКА ИНФОРМАЦИЈА, а монета је – електронска јединица! Све банке света су сједињене у једну мрежу и раде на том монетарном систему.
Лако закључујемо да ако већ постоје два стуба, онда (логично!) постоји и трећи – светска Религија! Да, постоји! Светска религија се назива СВЕјерес екуменизма. Створили су једну светску религију. Уједињене су све јереси – све нехришћанске религије: обновљена је Вавилонска кула (Пост. 11,4-9).
Светској религији припадају све људске религије које је измислио пали човек након што се одвојио од Бога и изгубио познање Истине. Њој припадају све “цркве” које су одсечене од Лозе Исус Христос. Тој светској религији припада све званичне православне - екуменистичке цркве. Сви они имају заједнички религиозни живот, заједничке ритуале, заједничке литургије. Њихово јединство више није циљ ка коме се тежи – оно већ постоји! Оно је реална стварност! Изражава се у тим заједничким ритуалима, у тим заједничким литругијама, у заједничком религиозном животу…

Светска религија све спаја у једно: Далај Лама са Рабином
У тексту који следи даћемо само неколико примера, тек ради информисаности, без улажења у детаље. За нас је немогуће да опишемо сав деценијски ток религиозног живота СВЕјереси екуменизма, па још у истраживању овако малог обима. …Догађаји који се тамо наводе су познати. Такође, на ту тему постоји и небројено мноштво фотографија објављених у најразличитим земљама читавог света. Оне нису толико познате у православним земљамa, зато што их тамо не приказују, како православни не би увидели обману и како се не би узнемирили, и да не би изашли из прелести и из смртоносних мрежа екуменизма. У другим пак земљама јеретици и иноверци се радују када их виде.
Навешћемо само два нарочито карактеристична примера заједничких литургија. Из тих примера јасно се види да се светска Религија не ствара – ОНА ЈЕ ВЕЋ СТВОРЕНА, она већ постоји и делује! У тим мешовитим литургијама МАНИФЕСТУЈЕ СЕ и ДОБИЈА СВОЈ РЕАЛНИ ИЗРАЗ литургијски живот заједнички за све подрелигије које чине светску Религију! Ти примери дају нам представу о овој Религији, могућност да је посматрамо у пракси и да схватимо каква је та Религија и какав је њен живот!

Све религије су једно! Асизи 1986.
У тим заједничким литругијама нарочито је карактеристично то што обично почињу ОТКРИВЕНИМ НЕЗНАБОШТВОМ – ритуалним призивањем нечистих духова, како би они дошли и “благословили” и “осветили” литургију и све који у њој узимају учешћа. Заиста, сваки нормалан човек лако увиђа да то није благослов и освећење него нешто сасвим супротно: оскверњење и проклетство. У тој зајединчкој литургији узимају учешће представници новокалендарске “цркве” Грчке, Московске патријаршије и свих помесних официјелних цркава или боље рећи они који себе називају “православнима”. Поменути “православци” једнако као и остали присутни примају незнабожачко “освећење” и “благослов”. Реч је о различитим видовима шаманизма, о древним магијским ритуалима и свакојаким другим видовима отвореног паганства и сатанизма.
Светска Религија користи имена која придају мање - више “научни” призвук како самој религији као организацији, тако и њеним организованим обредима (збориштима): “Светски Савет Цркава”, “Шеста Генерална Асамблеја Светског Савета Цркава” – мада шамански ритуали који се тамо савршавају и међурелигиозна гунгула и хаос за разлику од самог назива уопште не делују научно.
Заједнички религиозни обред у Ванкуверу у Канади у августу 1983. отпочео је “свештеним” огњем и индијским шаманским ритуалом, којим се призивају нечисти духови како би дошли ради “благослова” и “освећења” литургије и свих њених учесника. Индијци су подигли тотем са симболом божанства покровитеља племена.
Јеврејски рабин проповеда о јединству између јевреја и хришћана. Слушаоци те проповеди који себе називају “православнима” очигледно се не буне против могућности ИДЕОЛОШКОГ јединства између 1) оних који су распели Христа и поричу да је Он Христос, и 2) њих самих, који признају да је Он Христос (тобоже признају!) па се зато и називају “хришћанима”, па још и “православнима”, и тобоже се клањају Њему, а не онима који су Га распели и њиховом лажном христу – антихристу!
ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – део саме литургије. На челу поворке носе корпу са хлебовима који симболизују или тачније речено ЗАМЕЊУЈУ свето Причешће и Тело Господа нашег Исуса Христа. Иза корпе носе Јеванђеље. Носи га православни или тачније назови - православни епископ Торонтски Сотирије који припада Константинопољској патријаршији, новокалендарској “цркви”.
“Eпископ” Сотирије Торонтски из Константинопољске патријаршије благосиља Јеванђељем учеснике шаролике литургије.
“Митрополит” Хризостом из Константинопољске патријаршије, новокалендарске “цркве”, савршава “ломљење хлеба” за екуменистичко причешће! Овом пародијом, овим изругивањем, замењена је најсветија свештена радња која се на Православној Литургији савршава уз возглас: “Пазимо! Светиње светима!” Ово богохулно театрализовање Светиње представља крајњу безбожност!
А ово изгледа “појање” на литургији различитих духова…
То је потпуно сатанистички ритуал. Али оно што их изнад свега показјуе као НАЈВЕЋЕ рушитеље вере, то је чињеница да се шепуре у свештеним одеждама православља и користећи свете химне упућене Светом Богу – које је Он Сам предао светитељима Својим – они ту прослављају сатану, обмањујући наивне својом маском.
Заједничка литургија у Канбери у Аустралији одржана 7. фебруара 1991. године током “Седме Асамблеје Светског Савета Цркава”. Као и литургија у Ванкуверу у Канади, тако и ова започиње ОТВОРЕНИМ ПАГАНСТВОМ – ритуалним призивањем нечистих духова како би дошли и “благословили” и “осветили” литургију и све који у њој узимају учешће. Запаљен је био и огањ из кога је излазио “очишћујући” дим. СВИ учесници литургије пролазили су кроз тај дим и то “очишћење”: и представници Константинопољске патријаршије, и Грчке Новокалендарске цркве, и Московске патријаршије, и Српске патријаршије и сви други учесници који себе називају “православнима” – сви су они, улазећи у “Скинију поклоњења”, пролазили кроз тај оскврњујући “очишћујући” демонски дим – кађење демонима.
Скинија поклоњења. Где се савршава та заједничка литургија? Направили су један огроман шатор, који подсећа на старозаветну Скинију. Назвали су га “Скинија поклоњења”. Тамо су подигли једну бину, као у позоришту. Ту су поставили и “свети” Престол. На њему ће се савршавати литургија. Пре но што до тога дође, на самом почетку ће, као што смо рекли, бити обављено призивање нечистих духова – аустралијски шамански ритуали, крици, пљескање…
Ту се налазе и екуменисти, који се називају “православнима”. Ево њихове “православности”! Какве везе све то има са Светим Православљем? Када је било допустиво да пред Светим престолом, тамо где ће православни свештеник или архијереј служити Свету Литургију, претходно играју врачеви, полуголи и намазани бојама, да скачу пред Светим Престолом и испуштају такве нељудске, демонске крике? Је ли то Православље? Какве то уопште везе има са Православљем?
То је крајња безбожност!

У “Скинији поклоњења” нашло се више од 4.000 учесника Асамблеје.
Ту учествују представници СВИХ помесних “православних” цркава:
18 представника Константинопољске патријаршије, на челу са ондашњим “митрополитом” Халкидонским, а данас “патријархом” Вартоломејом;
12 представника Грчке Новокалендарске “цркве” на челу са “митрополитом” Неапољским и Ставропољским Дионисијем…
Особа у раси у левом горњем углу није некакав обичан фотограф, него сам Христодулос, данашњи “архиепископ” новокалендарске “цркве” Грчке, а тада још “митрополит” Димитријадски.
Највећу делегацију, готово 40 представника, има Московска патријаршија, на челу са “митрополитом” Смоленским Кирилом (новоизабрани Руски патријарх).
Чита се ПРАВОСЛАВНИ СИМВОЛ ВЕРЕ! Парадокс, спрдња, или шта? Читају га заједно сви јеретици света (!?!) на челу са “архиепископом” Стилијаном из новокалендарске “цркве” Константинопољске патријаршије. Сходно томе он је – архијеретик. Читање се савршава на енглеском језику.
Поред њега је други архијеретик: “митрополит” Мирски Хризостом (који је на ванкуверској литургији савршавао ломљење хлеба). Између њих двојице стоји “свештеница” Lois са епитрахиљем!
А сада “митрополит” Хризостом чита “Оче наш” на грчком, док сви остали јеретици ту молитву читају на својим језицима.
Следи литургијски целив “Возљубим друг друга”. Тај целив има светотајински карактер – они који се целивају тиме исповедају своје јединомислије и ПОТПУНО ЈЕДИНСТВО ВЕРЕ!
У овом светотајинском литургијском целиву узима учешће и Христодулос, данашњи “архиепископ” екумениста - новокалендараца у читавој Грчкој, а у оно време “митрополит” Димитријадски. И он верује као овај незнабожац… дошао је да са радошћу изјави како имају ПОТПУНО ЈЕДИНСТВО ВЕРЕ!
“Свештеник” Српске цркве Милош Весин, који такође себе назива “православним”, диригује хором састављеним од представника најразличитијих јереси.
Протестантска “свештеница” чита Јеванђеље – Господ даје власт Апостолима Својим (а преко њих и епископима и свештеницима): “Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су” (Јн. 20,22-23). Снови о свештеничкој власти, епитрахиљу и… минђушама – све заједно…
Такозвани “православни” “епископи” и “свештеници” узимају учешће у овој “литургији” где су предстојатељи протестантске жене-“свештенице”.
“Свештени” излазак са заједничке литургије цркве лукавих. Предводи га протестантска свештеница Луис која весело поскакује у ритму тарамбука…
За њом иду протестанти и… они који себе називају “православнима”. Међу њима има и неких који изгледају као “духоносни старци”…

Тема овог међурелигиозног циркуса била је: “Дођи Душе Свети! Обнови сваку твар!! Али КАКАВ је то дух сишао на ову шаролику литургију? Дух Свети или некакав други дух (или духови)? На ово питање добијамо јасан одговор од недвосмисленог знака који је с времена на време показивао овај религиозни лидер са висине бине током свога религиозног скакања на крају заједничке литургије цркве лукавих…

Папа и Вартоломеј славе јединство
Догађаји које смо овде описали веома сажето, без детаља, веома јасно показују да све званичне цркве нису просто "православне цркве", него су то јеретичке “цркве” које припадају СВЕСВЕТСКОЈ јереси екуменизма. И такво чињенично стање се неумањује ако су неке од помесних цркава светског православља задржале стари календар јер оне саслужују и моле се заједно – сједињене су у истој тој СВЕјереси екуменизма – у цркви лукавих. Све те “цркве” које већ деценијама припадају свесветској Религији свих јереси не представљају и не могу бити православне!

Српска званична црква активни је органски члан нове светске религије
Оне су јеретичке, и при томе припадају најгорој од свих јереси у историји човечанства – свејереси екуменизма! Такве јереси није било у читавој досадашњој људској историји. Свака појединачна јерес или лажна религија је неупоредиво мање опасна у односу на ту ЈЕДНУ ОПШТУ РЕЛИГИЈУ свих јереси и религија. “Цркве” које припадају тој СВЕЈЕРЕСИ никако се не могу називати “православнима” – оне су подорганизације цркве лукавих.

СВЕПРАВОСЛАВНО САБРАЊЕ У ЦАРИГРАДУ 12. октобар 2008.

2009-07-11T20:34:00.003+02:00

Поглавари и представници свих четрнаест помесних православних цркава служили су данас Свету архијерејску Литургију у патријаршијском храму Цариградске патријаршије светога Ђорђа на Фанару у Константинопољу – Цариграду. Присутни су били и представници римокатолика и протестантизма. Прочитана је посланица овога сабрања.
Посланица на четири страница садржи тринаест тачака и носи датум 12. октобра 2008. године. Потписана је од:
Патријарха васељенског, архиепископа константинопољског и Новога Рима, Вартоломеја
Папе и патријарха александријског и целе Африке, Теодора
Патријарха александријског и целог Истока, Игнатија
Патријарха јерусалимскога и целе Палестине, Теодора
Патријарха московскога и целе Русије, Алексија
Митрополита Црне Горе и Приморја, Амфилохија, у име Српске православне цркве
Митрополита Трансилваније, Лаврентија, у име Румунске православне цркве
Митрополита Видина, Доментијана, у име Бугарске православне цркве
Митрополита Зугдида, Герасима, у име Грузијске православне цркве
Архиепископа Кипра, Хризостома
Архиепископа Атине и целе Јеладе, Јеронима
Архиепископа Вроцлава, Јеремије, у име Пољске православне цркве
Архиепископа Тиране и целе Албаније, Анастасија
Митрополита Прага и чешких и словачких земаља, Христофора
У посланици се између осталог каже:
По благодаћу Божјој сабрали смо се на Фанару, позвани и под председавањем првога међу нама, васељенскога патријарха Вартоломеја, поводом проглашења ове године за годину апостола народа, Павла. С братском љубављу размотрили смо питања која обеспокојују Православну Цркву.
Православље жели да уклања унутрашње противречности и тешкоће које за основу имају национализам, етнофилетизам или идеологије.
У својој мисионарској мисији Православље не примењује агресивност, ма које видове прозелитизма, већ љубав, смиреност и уважавање сваког човека и културне особености
народа. У томе ће свака Црква уважавати канонски поредак.
Црква Христова остварује своје служење у стално мењајућем свету у коме је повезаност све већа захваљујући средствима саопштавања (медији), развоју транспорта и технике. Паралелно са овим нарастају отуђивање, поделе и конфликти. Хришћани сматрају да је извор овоме у одељивању човека од Бога.
Цркве указују да националистичке, расне, идеолошке и религијске противречности у свету представљају опасност за онтолошко јединство људског рода и за свезу човека са оним што је Бог створио.
Недопустиво је да се у многим савременим државама јавља тенденција радикалног
истискивања религије из друштвеног живота.
Православље указује на провалију између богатих и сиромашних у свету и на економску кризу. Слобода научних истраживања је Божји дар човеку, ту пак постоји опасност, као и потреба указивања на границе, ради уважавања достојанства људске личности и одбацивања егоцентризма. Економски и технички прогрес не треба да уништавају човекову природну средину и исцрпљују природне ресурсе.
Цркве подржавају мировне напоре усмерене ка решавању насталих конфликата.
Брак и породица се налазе у савременом периоду у кризи, Црква се залаже за за подршку младима и породицама са више деце. Млади се позивају да учествују у богослужбеном животу, као и у мисионарској и социлалној делатности Цркве.
У последњој 13. тачки , са катедре провопрестолне Цркве, поглавари и представници свих православних Цркава потврђују.
Обавеза је Православља да сачува јединство у вери отаца и предања светих, јединство у литургији и верност у следовању канонског система управљања Црквом, решавајући настале проблеме у међусобним односима у духу љубави и мира.
Исказује се воља за скоро решавање проблема насталих из историјских околности или пастирских нужди, која се односе на дијаспору, с жељом да се преовладају утицаји туђи православној еклисиологији.
С тим у вези, прихата се предлог Васељенске патријаршије да Цркве ово питање размотре 2009.године и да продуже припреме за сазивање Светог и Великог Сабора, на коме би учествовале све аутокефалне цркве, сагласно поретку и пракси.
Православље жели да се продужи богословски дијалог с другим хришћанима, такође и међурелигијски дијалог са јудаизмом и исламом, имајући у виду да дијалог решава разногласја међу људима.
Подржава се иницијатива Васељенске патријаршије и других помесних Цркава за заштиту природне средине и решавање еколошке кризе у свету. Прихвата се да се 1. септембар, на дан почетка црквене године, упућују молитве Богу за заштиту Божје твари. Екологији ће се посвећивати пажња у веронауци, проповедима и пастирском раду.
Указује се на неопходност да се оснује међуправославна комисија за изучавање питања
биотике.
Сабране у Цриграду, православне цркве обраћају се православним народима, поново и поново, желећи да би имали мир, правду и љубав Божју.
„ А ономе који својом силом, што дејствује у нама, може да учини преко свега што ми иштемо или мислимо, њему слава у Цркви и у Христу Исусу, и у сва покољења од вечности до вечности Амин“ ( Посланица апостола Павла становницима града Ефеса, 3, 20-21).

Свеправославни скуп настављен је симпозијумом посвећеном двехиљадитој годишњици рођења апостола Павла, који је, по предању, рођен 8. године после Христа.
Учесници ће током следећих дана, до 16. октобра, посетити и места која су у вези живота и рада апостола Павла: Ефес, Анталија, Пергија, Линдос на Родосу и Калус Лименас на Криту
Одржавање овог свеправославног сабрања сматра се великим успехом пошто је последњи сличан скуп одржан још 2000.године у Јерусалиму.
Готово до последњег тренутка, долазак руског патријарха Алексија, није био сигуран. Патријарх није желео да присуствује уколико би учествовала Естонска апостолска православна црква (ЕАПЦ), као што је најавио Цариград. Њу је требало да у „личном својству“ представља првојерарх, митрополит Стефан. Ову цркву основала је Цариградска патријаршија 1996. на територију Естоније, коју Московска патријаршија сматра својим канонским простором. Она од других православних цркава не ужива признање.
– 12. октобар 2008.

СПЕКТАКЛИ СВЕТСКОГ САВЕЗА ЦРКАВА

2009-07-09T21:48:00.006+02:00

У новије време све су чешћа настојања да се организују екуменистичка богослужења у којима учествују представници разних конфесија. Од 24. јула до 10. авугста 1983. у Ванкуверу одржан је велики скуп Светског Савеза Цркава. Између осталих "тачака програма" служена је протестантска миса којој је по сведочењу часописа Newsweek присуствовало око 3.500 хришћана из разних крајева света. Ту су били римокатолички свештеници, православни епископи који су по речима овог листа "до недавно избегавали овакве скупове". Службу је служио архиепископ кентерберијски Роберт Ранси са две свештенице, док су православни, римокатолици и монофизити учествовали у произношењу јектенија. Римокатолички бискуп Паул Вернер је читао Еванђеље, а Архиепископ Кирил из Московске Патријаршије помолио се да "ускоро стекнемо видљиво општење у телу Христовом, кроз ломљење хлеба и благослов чаше око једне трпезе." Грчки архиепископ Јаков је тог истог дана Преображења служио посебну литургију на којој је давао свето причешће не само православнима већ и свима другима који су прилазили чаши. У току ове ванкуверске скупштине ССЦ, протестанти феминистичке оријентације жалили су се на полну дискриминацију присутну у тексту Светог Писма. Поред тога, на овом безаконом скупу ССЦ, учесници су присуствовали и уздизању и постављању једног индијанског тотема - идола, који су канадски Индијанци послали "хришћанским" екуменистима. Нажалост и ту је било православних.

НАСИЛНО УВОЂЕЊЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У ГРЧКОЈ

2009-07-07T22:30:00.006+02:00

Свети Синод Грчке Православне цркве 1924. године доноси одлуку о преласку на ткз. „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике. То је урађено успркос чињеници да су, било какво мењање календара па макар и делимично, анатемисали Православни Сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године.

У прво време после промене календара, отпора унутар самог црквеног клира готово да није ни било. Било је оних који су били против таквог грубог кршења светоотачког предања, али нису јавно иступали. Део њих је наставио да служи по Црквеном календару, не подижући свој глас у јавности. Тако да је покрет за повратак на Црквени календар морао бити организован од стране верног народа. Будући да у то време у Грчкој, држава није била одвојена од цркве, ситуација за оне који нису били спремни да се одрекну светоотачког Предања, није била нимало лака. Паписти из редова архијереја су их приказивали полицији у изразито негативном светлу, давши им потпуно неистинити назив - „контрареволуционари“.

Међутим, Божија промисао није напуштала верни народ, и Бог се побринуо да свима јасно стави на знање каква је Његова воља по питању календара. На сам дан Воздвижења Часног Крста Господњег 14. септембра 1925. године, десило се велико чудо, које је навело многе Грке да почну здушно да подржавају покрет за повратак на Црквени календар. Изнад капеле Св. Јована Богослова у Атини, у току бденија које је држано по традиционалном Цквеном месецослову, а у присуству око две хиљаде присталица „Асоцијације Православних“ и присутне полиције, на ноћном небу се указао јарки бели крст. Својом светлошћу је обасјавао простор око капеле где се налазило мноштво народа, као да је неко поставио јак рефлектор. Појава крста на небу је трајала око пола часа, да би након тога, почела полако да бледи, до потпуног нестанка.

Сам изглед и доживљај тог Божијег јављања не може се довољно описати речима. Сав пристуни народ је пао на колена и са плачом почео да пева песму хвале Господу. Бденије је завршено негде око 4 часа ујутру, када се народ разишао причајући свима о чуду које су доживели и видели. Званична државна црква (новокалендарска) је тај догађај покушала да минимизује, говорећи да је реч о халуцинацијама и маштаријама. Међутим, то чудо је помогло да покрет бројчано порасте, тако да је 1926. године, када је и званично регистрована код Грчког религиозног друштва, као Заједница Истински-Православних Хришћана, имала 800 парохија по целој територији Грчке.

На Светој гори Атосу је на Велики Четвртак исте године, 450 јеромонаха и монаха потписало документ о образовању „Свете лиге монаха-ревнитеља“ са циљем заштите Православља од календарске јереси. Међу потписницима су били и велики подвижници и духовници, попут Архимандрита Евгенија Лемониса, старца Јеронима и духовника три манастира, јеромонаха Метеја Карпафакиса. Када је 1927. године грчка власт донела нови закон о Светој Гори, Лиги је забрањен рад, и 19 монаха је тада прогнано са Атоса. Део је под стражом спроведен на острво Лезбос, а део је пуштен да се премести по својој вољи.

Асоцијација је за циљ имала повратак постојеће цркве и јерархије на Црквени календар, а не формирање некакве паралелне јерархије. Асоцијацију су подржавали поједини архијереји ГПЦ: Митрополит Герман Димитријадски који је прешао на папски календар тек крајем 1928. године, и то тек након жестоког притиска од стране управе; Митрополит Хризостом Флорински, који је писао за званични магазин Асоцијације „Весник Православних“; Митрополит Александријске цркве Христофор Леонтопољски, касније Патријарх који је покушао да врати цркву у Александрији на Црквени календар; отац Николај који је службовао у Атини, и који је све до своје смрти 1932. године служио по Црквеном календару, итд.

24. априла 1926. године, новокалендарци издају посланицу у којој следбенике светоотачког Светог Предања Цркве називају „расколницима који су се одвојили од цркве и одсекли од тела Христовог“. Из те посланице је било сасвим јасно да су, по њиховом мишљењу, они који се не потчину њиховој апостасији и не прихвате анатемисани папски месецослов, „лишени дарова божанске благодати и осуђени на вечне муке“. Услед порицања благодатности свештенодејства, порицали су бракове склопљене код присталица Црквеног календара, сматрали их ништавним, децу рођену у тим браковима незаконитом, некрштеном.

Порицање благодатности свештенодејстава свештеника који су наставили да поштују вековни календар Цркве, здушно су потврђивали кроз смишљени притисак путем полицијског режима. Слали су полицију која је упадала у храмове током богослужења, растеривала верни народ, тукла свештенике и на силу са њих скидала ризе, бријала им браде.

Прва новомученица, жртва папске календарске јереси, била је млада жена Екатерина, која је пострадала у полицијском растеривању окупљеног верног народа, 15. новембра 1927. године.

Новокалендарци нису презали ни од напада на духовнике. Тако је 1936. године, Митрополит Јоаким Фокидски, у време одржавања Литургије ушао у храм где је служио јеромонах Теона, поштовалац светоотачког Црквеног календара, зграбио Свету Чашу, бацио је на под и почео газити ногама, све док је није потпуно искривио. Затим је зграбио јеромонаха, чупао му браду голим рукама, бацио га на под и немилосрдно шутао и ударао ногама. Од нанесених повреда, јеромонах Теона се убрзо упокојио, поставши први свештеномученик папско-календарске јереси. За то криминално убиство које се десило на очиглед многих, Јоаким је унапређен, поставши Митрополит значајније Епархије у Грчкој. 20 јула 1944. године, убијен је јеромонах-подвижник Јосиф.

Познат је и случај који се десио 14. априла 1926. године, када су на суд у Атину били позвани монаси и монахиње које су одбијали да пређу на папски календар. Тада је Епископ Синезије Тивски рекао игуманији Евпраксији, која му је чак била блиска рођака: „Ако се не покајете и не потчините Светом Синоду по питању календара, лично ћу да вам скинем ризу.“ На то му је она одговорила: „Жао ми је што иста крв тече нашим жилама, и што сте нарушили вашу архијерејску заклетву. Рећи ћу вам само једно: Радије ћу у Рај у световној одећи са Правосалвнима, него у Ад у ризи са новокалендарцима.“

У мају 1935. године, једанаест архијереја новокалендарске Грчке цркве је одлучило да се врати на светоотачки Црквени календар. Ипак, у задњи час, осморица се поколебала, тако да су само тројица то и урадила. Када су поколебане упитали зашто су тако поступили, рекли су да то раде из разлога Црквене икономије, и да ће радије остати у саставу новокалендарске државне цркве, са надом да ће се исправити (вратити на Црквени календар). На Васркс те године, у малој цркви посвећеној Успенију Пресвете Богородице, где је дошло 25 хиљада верних, присталица Црквеног календара, народ је одушевљено поздравио тројицу архијереја који су се вратили светоотачком Предању. Са тог скупа, послато је писмо Светом Синоду новокалендарске цркве, у коме је писало да су они од почетка били против нарушавања Црквених канона и литургијског годишњег циклуса, али су остали у њеном саставу како би се избегао раскол. Али, пошто су увидели да Грчка црква нема намеру да се одрекне календарске јереси, били су принуђени на овај корак. У писму се даље наводе последице преласка на папски календар:

а) Једнострано и неканонско мењање календара је у супротности са седам Васељенских сабора и древним Предањем Православне Цркве.
б) Увођење папског календара без сагласија свих Православних цркава нарушило је јединство Православља и створила раскол у становништву Грчке.
в) Путем увођења папског календара, уведене су аномалије које се нарочито показују у случају Петровског поста, који понекад и потпуно изостане.
г) Увођењем папског месецослова а задржавањем Црквене пасхалије, измењен је поредак годишњег читања Јеванђеља, постова и других богослужења, који су нераскидиво везани за Васкрс, а што је установљено на Првом Васељенском сабору.
д) Увођењем папског месецослова, празновање празника у Цркви више није у исто време (јер друге помесне цркве нису увеле папски календар), чиме је укинут и догмат Символа вере који се позива на „ЈЕДНУ, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“.
ђ) Противканонско увођење папског календара је донело саблазан стаду Цркве Божије, што је противно мајчинском карактеру односа Цркве према верном народу.

Новокалендарци су одговорили полицијским мерама. Сва тројица архијереја су ухапшени и предани црквеном суду. Оптужени су и за „незаконито саборовање“ (иако је то било спонатано окупљање народа о Васкрсу), као и за „неуважавање државне цркве“. Док је у Благовештењском катедралном храму заседао црквени суд, испред храма је окупљени народ, заједно са четрдесетак свештеника и шездесетак монаха, певао молебни канон Богородици. На окупљене је насрнула полиција, и резултат је био - око стотину повређених. Тако је наметнути новокалендарски поредак одржаван уз помоћ репресивних мера, прогона и полицијских интервенција.

Најжешћи прогон поштовалаца Црквеног календара био је у периоду 1949-54. године, у време Архиепископа Спиридона Влахоса. Он је поделио свим архијерејима детаљна упуства за масовну кампању „истребљења“ свих који нису прихватали папско-календарску јерес. Таквима је био забрањен приступ било каквом богословском образовању.

3. јануара 1951. године, Свети Синод издаје декрет по коме свим монасима и монахињама који поштују Црквени календар, следује хапшење и притвор, уз покретање судског поступка. Храмови у којима се служи по Црквеном месецослову се одузимају и предају државној цркви. Провођење декрета је осигурало грчко „Министарство поретка, правде религије и образовања.“ Убрзо је архиепископија у Атини била затрпана ризама Православних следбеника Црквеног календара. Ухапшене монахе су бријали, шишали и често претучене избацивали на улицу у световњачкој одећи. Појавили су се и нови мученици за веру. Оца Платона из Патре је полиција пребила на смрт, и кришом сахранила да би прикрила властити криминал. Храмови су затварани, печаћени и црквени сасуди из њих одношени. То се дешавало на целој територији Грчке. На тај жестоки прогон, Православни верни Црквеном календару су одговорили великим демонстрацијама по трговима Атине, а прешло се и на катакомбна богослужења.

24. марта 1951. године, у кућном притвору се упокојио Епископ Герман. Полиција није дозволила да се његово тело пренесе у храм, нити да му свештеник одржи опело. Сахранио га је верни народ, а многи од присутних су још на гробљу ухапшени и одведени у затвор.

Митрополита Хризостома су у његовој 81. години ухапсили и прогнали у манастир на острво Лезбос. Из тог случаја хапшења, остало је сведочанство затворског полицајца, који је једне вечери, док је носио вечеру на послужавнику у затворску ћелију, угледао чудесну светлост како обасјава Митрополита док је стајао на молитви. Пуштен је јуна 1952. године. Упокојио се пред Малу Госпојину 1955. године, а на погреб у цркву Преображења у Атини, дошло је десетак хиљада верних. Промислом Божијим, погребну поворку је пратила општа звоњава црквених звона, јер је у то време новокалендарски синод наредио звоњаву услед антигрчких прогона у Цариграду.

Након шест година, мошти упокојеног Митрополита Хризостома су откопане, и замирисале су благоуханим мирисом, који се ширио по целом Успењском манастиру. Радници који су вршили грађевинске радове у порти, ушли су у храм да виде одакле допире тај благопријатни мирис. Игуманија манастира Јефимија им је руком показала на мошти упокојеног Митрополита, и они су схватили.. Над моштима су се десила и друга чуда. Једна од монахиња из манастира није знала да ли је као дете била крштена, и након молитви над моштима, била је удостојена виђења у којој је речено да није крштена и да треба да се крсти. Девојка која је због болести дошла да се помоли над моштима Митрополита, узела је уље из кандила које је горело поред кивота, намазала груди, и била исцељена.

Прогон Православних је постепено ослабио, што је делом допринос Патријарха Александрије, који је био велики противник календарско-папске јереси. Потпуни престанак прогона се десио тек 1954. године, када су „чак“ две цркве у Атини дате на употребу Православнима који поштују Црквени календар (сада их има 38). Бројност верног народа у Грчкој који и даље поштује Црквени календар, мери се стотинама хиљада (процене се крећу између 500,000 и 800,000). Највећа њихова снага је у манастирима, којих има скоро стотину само у области око Атине и целој Атици. Око 200 свештеника службује у парохијама на територији целе Грчке (отварање нових парохија је условљено добијањем дозволе од државних власти, и такви захтеви су редовно одбијени).

Храмови верних Црквеном календару се препознају по томе што у њима нема сијалица, нема клупа, у употреби су свеће од чистог воска, користи се византијско појање, и често се служе свеноћна бденија. Верни се препознају по својој једноставној хришћанској појави и брижљивом поштовању Црквеног типика везаног за све постове, како велике, тако и једнодневне. Често прелазе велике удаљености, поготово они који живе на острвима, да би дошли на службу у храм у коме се поштује Црквени календар. Нажалост, у исто време, новокалендарски храмови су опремљени клупама, оргуљама, користи се западњачка музика, кандила су замењена сијалицама, пост се слабо поштује, ...

Поделе међу поштоваоцима Црквнеог календара, услед екстремног зилотизма, нанеле су велику штету покрету искрених Православних, који су желели да остану верни Црквеним канонима, типику и поретку. Прогони државне новокалендарске цркве са једне стране, и расколи које су узроковали ти екстремни елементи ипак нису успели да униште тај покрет. Догматски потпуно исправни и Православни, њихов једини „грех“ је у томе што нису хтели да прихвате анатемисани папски календар, који је у Православље увео масон-патријарх Мелетије Метаксакис.

Чиме се то дичимо?

2009-07-07T00:02:00.009+02:00

Владика Атанасије у САД, позира испред гроба "слободног зидара"
Десна саксија је намерно уклоњена како би се усликао и масонски знак као обележје да ту лежи њихов човек. Иначе, Атанасије је овде показао врло јасно чији је и за кога ради. Атанасије је ментор и "духовни" отац Григорија (демократског "владике"), који је данас фаворит број 1 окупаторских снага у Србији за место новог Патријарха, како би тотално уништио православље и од наше Цркве створио сатанистичко језуитско - масонско легло које би служило за даљу духовну разградњу и уништавање људи у Србији.

Србијо, отвори очи!
Србијо, бори се!

Нови пасош и лична карта

2009-07-04T00:39:00.019+02:00

Протојереј Тарасије Кравченко из Одесе (РИПЦ)

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА
ЛИЧНЕ ИДЕНТИФИКАЦИОНЕ ПОРЕСКЕ БРОЈЕВЕ
И МИКРОЧИПОВЕ

Циљ овог истраживање није наметање једне одређене тачке гледишта, него свестрано просуђивање различитих мишљења која постоје међу члановима Цркве, како бисмо потом покушали да их проанализирамо и систематизујемо, с тим да се на послетку постигне саборни став о датом проблему. Овај извештај представља само једно такво појединачно мишљење. И неће бити ништа страшно ако се по овом питању појаве несугласице, јер по речима светог Апостола Павла: "Треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама" (1. Кор. 11,19). Разматрајући и ово и друга питања имаћемо на уму речи блаженог Августина: "У главном – јединство, у другостепеном – слобода, у свему – љубав".

У пастирској пракси све чешће се сусрећемо са питањем односа православног хришћанина према личним идентификационим пореским бројевима (ЛИПБ), пасошима и микрочиповима.

Чип који је уграђен у нове личне документе

Ово питање је прилично сложено и противречно, и на њега тек треба да се пронађе свестран одговор. Исхитрени закључци овде су сасвим неумесни. Да не би падао у крајности како са једне тако и са друге стране, пастир ово питање треба да разрешава индивидуално у сваком појединачном случају. Овде се не могу применити опште схеме за све случајеве.

У овом и сличним случајевима реч је о личном избору, то јест личном подвигу, а таква питања у Цркви увек треба решавати по сопственој савести, јер је у хришћанству управо савест – мерило свега. Тако уче Свети Оци Цркве. Ако се савест верујућег човека узнемирава због примања ЛИПБ и опомиње га, онда он безусловно може да одбаци ЛИПБ, јер онај ко поступа против своје савести греши, како нас учи Свето Писмо (1. Кор. 8,7-12). И нико нема право да га приморава да поступи обратно. У противном, то ће бити насиље.
Кад бисмо ми данас живели у истински православној држави, а не у оној коју смо наследили од богоборачког СССР-а, она никада не би наметала својим поданицима против њихове воље ни ЛИПБ, ни електронске пасоше, ни друге облике кодираних докумената који узнемиравају и муче њихову савест.
Насиље над савешћу је – грех. Стога ни у ком случају не треба осуђивати људе који одбијају ЛИПБ, баш као ни оне који ЛИПБ приме.
Мада ЛИПБ још није "печат антихриста", нема сумње да представља извесну припрему за тај печат, вежбу пред могуће свеопште и обавезно увођење микрочипова који би се стављали под кожу људи и помоћу којих би било могуће контролисати њихово кретање, у преко ултразвучних сигнала утицати на расположење и понашање људи. Тада већ, очигледно, без овог печата нико неће моћи "ни да купи, ни да прода", како је речено у Светом Писму (Отк. 14,9-11). Ето какав печат хришћани ни у ком случају не треба да приме. И лако се може догодити да скоро сви православни хришћани заиста дођу у ситуацију да бирају између легалне егзистенције и Христа. Ипак, хришћани који нису примили ЛИПБ сада могу слободно да купују и продају... Зато нема основа да се о ЛИПБ говори као о печату антихриста. Таква проповед представља свесно или несвесно довођење људи у заблуду.
У данашње време одбијање ЛИПБ и пасоша представља могући лични добровољни подвиг хришћанина, у коме има нечега од подвига јуродства Христа ради.
Подвизи јуродства били су различити у различита времена. У наше време јуродство може постојати и у облику одбијања ЛИПБ, пасоша и других показатеља земаљског благостања. Али главно је да тај подвиг не може бити обавезан за све. Јуродство – то је лични добровољни избор хришћанина, према његовим могућностима, осмишљен и слободан, на који га покреће унутрашњи зов савести.
Стога, осуђујући насилно приморавање на узимање ЛИПБ, ми такође не поздрављамо ни насилно забрањивање узимања тог броја. Још једном понављамо, то је одлука лична воља, осмишљена, трезвена и слободна, и у тој ситуацији не може бити насиља или приморавања са једне или друге стране.
У пастирској пракси недопустиви су одлучење од Цркве, односно од причешћа Светим Тајнама Христови, оних хришћана који су примили ЛИПБ.
Изјавити за такве верујуће да су тобоже "продали душу ђаволу" представља грех, јер се тиме преотима Суд Божији и унапред одриче Његово Милосрђе. Није ствар хришћана да траже слабости своје браће и да их истичу ради осуде и подсмеха. Мало вреди било који подвиг, ако важна заповест Божија – НЕ СУДИ – није сачувана.
Да бисмо исправно, на православни начин, светоотачки приступили датом проблему, неопходно је да непоколебљиво следимо Свето Писмо и учење Светих Отаца.
"Свети Оци су увек са трепетом дотицали апокалиптичних тема, и своја мишљења износили су са највећом опрезношћу, саветујући да будемо максимално опрезни и трезвени када је неопходно да упоредимо историјске околности у којима живимо са оним што је пророчки описано у Откривењу. "Печат", било то име антихриста или број његовог имена, тек када дође тренутак његовог постављања, ако буде добровољно примљен од стране човека, повући ће за собом одрицање од Христа и сједињење са антихристом. Сва сила антихристовог печата је у човековој слободној вољи. Добровољно примање "печата", које се поистовећује са јавним одрицањем од Христа, лишава Божанске Благодати, пошто сам човек по својој жељи престаје да садејствује тој Благодати и без икаквог покајања стреми ка томе да је одбаци" – тако на ово питање гледа грчка православна богословска школа, у складу са светоотачким учењем Цркве.
Из Светог Писма нам је познато да ће се печат антихриста стављати након успостављања његове власти у свету, и да ће га стављати непосредно антихрист и његове слуге. Дотле може бити речи само о припреми за примање печата, јер се сам печат налази у непосредној вези једино са њим (са антихристом).
При томе, како ауторитетно појашњава свети Иполит Римски, "безбожник ће свакоме ставити печат, не било где, нити на све делове тела, него на десну руку човекову, а такође и безбожни знак на чело, како човек уопште не би имао снаге да десницом осењује себе знамењем Христа, Крстом нашим, нити своја уста, јер се он, тај безбожник, плаши и светог имена Господњег, и славног и страшног Крста Спаситељевог". "Пошто ће рука бити свезана и од тог времена он неће моћи да осени крсним знамењем ниједан део свога тела, потчиниће се лукавоме и служиће му – и покајања неће бити у њему" (свети Иполит Римски).
Из овог тумачења следи да печат и начертаније антихриста представља одрицање од Христа као Бога и Спаситеља нашег, и признавање антихриста за бога и спаситеља. Друкчије речено, печат има, пре свега, духовни карактер и духовно порекло.
У Откривењу светог Јована Богослова се каже: "Ко год се поклони звери и лику њезином, и прими жиг на чело своје или на руку своју, и он ће пити од вина гнева Божијег" (Отк. 14,9-11). То јест примање печата на чело и десну руку догодиће се не само по себи, не као некакав самостални ако, него у тесној вези са "поклоњењем звери и лику њезином". Примање печата стоји у директној зависности од добровољног и јавног одрицања од Христа и "поклоњења звери и образу њезином". Без овог неопходног услова примање печата само по себи је немогуће. Само ће унутрашњи добровољни печат одрицања од Христа бити потврђен примањем спољашњег "уверења" – печатом "на чело и десну руку", као символ верности (заклетве) антихристу који је дошао, ради разликовања од оних који одбију да се "поклоне звери и лику њезином".
Ђаволу, а сходно томе и антихристу, потребна је пре свега човекова душа, а не његово тело. Стога ће се антихрист, како уче Свети Оци, трудити да установи своју власт на унутрашњим човеком преко порочне воље на коју ће деловати. Начертаније антихриста, које ће се појавити тек у периоду успостављања његове потпуне власти, биће нешто попут награде, знак његове милости према онима који му служе. То начертаније разорно ће деловати на човекову слободу и лишиће га силе воље, уносећи гнев у његово срце и неспособност за покајање.
Ипак, да поновимо још једном – без унутрашњег одрицања од Христа и заклињања антихристу примање печата на спољашњи начин не може да има свој првобитни духовни смисао и значење, јер никакви спољашњи знаци и печати који се на човека стављају насилно или тајно, против његове воље, нису у стању да пониште печат Христов. Овај последњи је "печат недокучиви", како вели свети Кирил Јерусалимски (Поука за оглашене, 16), и "печат ненарушиви", како истиче свети Василије Велики (Беседа, 13,5).
Нетварна благодат Духа Светога, као печат Христов, не може да се избрише никаквим печатом који се ставља насилно или тајно. Ма како сатана био лукав, он никада неће бити силнији од Господа, и никада неће моћи да победи Њега, који је поломио чак и печат ада... Зато никакви сатански знаци, символи и печати сами по себи нису у стању да укину силу печата Христовог, који нетварно делује од тренутка светог Крштења и Миропомазања кроз благодат Духа Светога у срцима и душама људи. Стога када су бољшевици-богоборци светим Новомученицима насилно усијаним гвожђем утискивали на лице петокраке сатанске пентаграме, или утискивали број на деснице заточеника, тај спољашњи печат никако није утицао на срца и душе светих мученика. Ма како страшно их зликовци мучили, оно главно, спасоносну веру њихову, никако нису могли да победе. Та вера у силу и делотворност благодати Божије треба да остане непоколебљива за православне. Јер док год хришћани имају веру, никакви спољашњи знаци и печати, никакви насртаји непријатеља људских душа нису у стању да надвладају благодат Божију у нама. Јер неверовање у силу благодати Божије лишава човека и саме благодати, и помоћи Божије. Ако таква вера нестане, ако срце постане малодушно, ако посумња у силу благодати Божије пред спољашњим демонским замкама, искушењима, знацима и печатима, то може да доведе до жалосних последица. Јер малодушност, страх и узнемиреност су први корак ка одступништву... То јест печат Христов престаје да спасоносно делује онда када човек почне сумња и да добровољно одступа од Христа.
Изучавајући Свето Писмо и тумачења Светих Отаца Цркве о последњим догађајима и о печату антихриста и примењујући то на савремене догађаје, можемо доћи до очигледног закључка да било који документ са идентификационим пореским, медицинским, осигуравајућим, пензијским, аутотранспортним или другим бројем – никако није "печат антихриста".
Савремени систем пореског обрачуна који узнемирава многе од нас, може да представља само једну од многобројних етапа припреме за печат, као начин постепеног формирања кодне регистрације људи, али никако не представља већ и сам печат, који се ставља "на чело или на десну руку".
Спољашњи печат одрицања ступа на снагу искључиво кроз унутрашњи печат одступања, а не обрнуто. Печат антихриста, стављен на десну руку или на чело, лишава човека слободне воље и унутрашње га откида од Христа, док потврда о примању ЛИПБ нема таква својства. Свако ко прими ЛИПБ, може у било ком тренутку да га се одрекне, довољно је само да у пореској управи потпише изјаву о томе. Што се тиче печата антихриста, он ће бити неизбрисив, деловаће свуда једнако, и неће бити лако одрећи га се. Осим тога што човек лако може да се одрекне ЛИПБ, када пређе у другу земљу и тамо почне да ради, овај број губи важност, као и други кодирани документи добијени пре напуштања земље. Ово се односи пре свега на ЛИПБ и личне карте, које се у новој земљи поново узимају, у добијање нових бројева и сл. Стога, ако човек за кратко време промени неколико земаља у којима живи (на пример Русију, Украјину, Пољску, САД, Мексико итд), у свако земљи ће добијати нови ЛИПБ, који ни на који начин није повезан са претходним. Ако се пак човек бави таквом делатношћу да може да ради истовремено у неколико земаља, он ће имати неколико ЛИПБ. Сасвим је очигледно да ће са правим печатом антихриста тако нешто бити једноставно немогуће: његов печат биће један за све земље и све континенте.
Могућност добровољног одрицања од ЛИПБ или његова замена приликом преласка у другу земљу не захтевају исповедништво или мучеништво у име Христово. Ми сада можемо слободно да проповедамо и исповедамо Христа, приликом примања ЛИПБ од нас не траже да се одрекнемо Господа. Ово је главна потврда да ЛИПБ још није печат антихриста. Одрицање од ЛИПБ, понављамо, представља могући лични добровољни подвиг хришћанина, који у себи носи одјек некаквог јуродства Христа ради, односно представља добровољно лишавање земаљских добара, што је карактеристично за православну аскетику уопште. Управо такав треба да буде правилан однос према том подвигу.
Питање правилног, православног схватања како свог подвига, тако и самог себе и свог места у овом свету, једно је од главних у делу нашег спасења. Многе нездраве појаве у савременом црквеном животу, које воде у прелест, расколе и секташтво, потичу од нетачног и често површног схватања православног светоотачког учења, православне аскетике, као и од нетачне представе о самом себи. Као резултат, верујући који погрешно доживљавају себе и своје подвиге падају у прелест и губе живу, личносну везу са Христом и силазе са благодатног пута спасења, не схватајући при томе да су нехотице постали оруђе у рукама кушача.
Овде као нигде другде треба имати на уму упозорење светог Игњатија Брјанчанинова: "Одступништво је допустио Бог, зато не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се клони одступништва, и то ће ти бити довољно".
Нажалост, често видимо како они који ревнују не по разуму и дрско узимају на себе подвиг јуродства, одрицања од земаљских добара и ЛИПБ, падајући у крајност "ревности не по разуму", љуте се на браћу, падају у нетрпељивост и секташтво. За многе од њих "борба против ЛИПБ" постаје главни и једини циљ, смисао живота, и у срцу више нема места ни за Христа, ни за Његову Истину. Такве лажне ревнитеље у овом свету узнемирава само један проблем – ЛИПБ, ван кога они не виде и неће да виде ништа друго. За њих чак ни савремене јереси и одступништво Московске патријаршије (МП), попут сергијанства и екуменизма, нису проблем у поређењу са бројевима. Зато они мирне савести остају у наручју лукаве сергијанске лажне патријаршије, помињући њене лажне патријархе. Искрено се распламсавши ревношћу за веру, они, авај, ту ревност усмеравају ка спољашњем, не примећујући главно, унутрашње. А управо саучествовање у јересима екуменизма и сергијанства неупоредиво је озбиљније пошто на хришћанина ставља духовни печат апостасије, па дакле и антихриста. Други моменат – пошто у борби против кодирања доспеју у стање нездраве помаме, многи хришћани се касније разочарају, охладе, и зато не само да примају ЛИПБ, него и сасвим отпадају од вере и Цркве Христове.
Може се претпоставити да се у МП питање ЛИПБ своди на раван повике и нездраве хистерије, како би тај проблем био дискредитован, и уједно како би пажња православних била одвучена од јереси и одступништва саме МП. Није случајно да се питањима ЛИПБ у МП понајвише баве морално порочни и криминализовани јерарси, који на тај начин покушавају да избегну опорезивање и, облачећи "тогу ревнитеља православља", избегну оптужбе за неморал и одступништво. Ово се јасно види на примеру одеског митрополита Агатангела (Савина), епископа Иполита (Хиљка) и других.
Запитајмо се: није ли примање држављанства богоборног Совјетског Савеза и његових пасоша са петокраким сатанским пентаграмом, пионирске заклетве на верност антихристовом поретку, заклетва совјетске армије са целивањем црвене заставе и пентаграма, поклоњење "вечној ватри", одласци на ритуалне параде, учешће у богоборачком комунистичком поретку, поклоњење јерараха и свештенства МП антихристовој власти, благосиљање те власти и служење њој, и много шта друго – није ли дакле то ставило на Русе сатански печат богоодступништва и богоборства? Зар је то мање зло него прихватање документа са пореским бројем? Свакако не! Ови страшни греси све до данас крвавим непокајаним печатом притискају руски народ. Зашто о томе не говоре сергијанству наклоњени чувари успомене на Јована Сничева и Сергија Страгородског? Зашто не позивају народ да се покаје због тога?
Треба још приметити да нас ни најсуровија борба против ЛИПБ и других појава глобализације неће спасити од нас самих, од наше унутрашње повређености, од наших погубних страсти и грехова које чинимо свакога часа и сваког минута. Духовна борба се пре свега води у човековом срцу. И печат антихриста се прима или не прима у срцу човековом. Можемо да немамо ЛИПБ и пасош, али да у срцу носимо печат одступништва, богоборства и антихриста. До недавно ЛИПБ уопште није постојао, али је зато управо на нашој светој земљи више од 80 година цветало најстрашније богоборство и антихришћанство на свету.
Обратите пажњу: стотине хиљада "градитеља комунизма" никада нису имали ЛИПБ, борили су се против утицаја Запада, али су у срцу носили прави печат антихриста, жестоко прогонећи Истински-Православну Цркву, Свете Новомученике и Исповеднике Руске Цркве, Па и данас национал-комунисти и стаљинисти активно иступају и против глобализације, и против ЛИПБ, и против утицаја Запада... Но има ли све то било какве везе са православним исповедништвом? Наравно да нема. Зато не може да не чуди како неки "старци" из МП позивају људе да не приме нове руске пасоше са двоглавим орлом, него позивају да се и даље користе стари совјетски пасоши са сатанским петокраким пентаграмом и другим символима комунистичког богоборачког режима. Под видом лажне "ревности за православље" у МП се може чути проповед "православног стаљинизма", "совјетског православља", "сергијанства" и других духовно нездравих појава. Проповед повратка на совјетске пасоше – један је од елемената такве најдубље духовне болести, брижљиво скривене под маском лицемерне и лажне "ревности". Само у пракси та ревност, авај, уопште није за Истинско Православље, него за "совјетско православље".
У Светом Писму је речено да ће печат антихриста бити стављен на све: мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове (Отк. 13,16-18). Ипак, ни ЛИПБ ни електронски пасоши нигде у свету не дају се деци. Не издају се ни сиротињи – онима који немају средстава за живот, сталног пребивалишта и одређеног посла... Дакле, према тим обележјима ЛИПБ никако се не подудара са печатом антихриста.
Према учењу Цркве, најбољи показатељ близине краја света јесте појава пророка Илије и Еноха који проповедају свеопште покајање и заустављају кишу на три ипо године. Мада свет доживљава еколошке катастрофе, оне ипак још нису биле у тој мери глобалног карактера. Када се пак небо сасвим затвори и не буде кише три ипо године – то ће бити јасан знак наступања тог последњег, страшног часа о коме се говори у Откривењу.
Осим тога, у Светом Писму се каже да ће од тренутка доласка на власт антихриста његово царство постојати седам година. Увођење антихристовог печата догодиће се тек у време успостављања његове потпуне власти и директног потчињавања њему. Ипак, од тренутка увођења ЛИПБ у Русији прошло је већ више од десет година, а у другим земљама он је уведен и раније. Милошћу Божијом долазак антихриста и његово зацарење још нису наступили... Свет још није достигао коначну глобализацију и једнополарност, успостављање "новог светског поретка" још није окончано, а рано је и да се говори о стварању једне светске владе на челу са једним политичким и духовним лидером, као о нечему што се већ догодило. Зато је неосновано и да се у данашње време прича о увођењу антихристовог печата као о свршеној ствари. Ко тако поступа, свесно или несвесно доводи људе у заблуду.
Како је речено код апостола, не треба се стално узнемиравати свакојаким предсказањима времена и знамења доласка антихриста и краја света јер, по речи Господњој, о времену томе нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам (Мт. 24,36).
Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет (1. Јн. 4,1). И сада су се појавили многи антихристи (1. Јн. 2,18).
Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег сабрања у Њему, не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари (2. Сол. 2,1-4).
Упозорење због опасности које се приближавају је неопходно, али оно треба да буде трезвено и православно, да се не би падало у нездраве крајности и измишљотине.
За православне није у реду да прихватају приче протестаната-харизматичара који ЛИПБ сматрају већ готовим "печатом антихриста". Нажалост, под утицајем "харизматских визија" и лажних откривења тих јеретика које се објављују (Мери Ралф и други), такви погледи су се од средине деведесетих година раширили и међу православнима, посебно у Русији. Овакав приступ је суштински неправославан. Наметање електронске кодификације људима ми сматрамо само за једну етапу глобализације и постепене припреме за печат антихриста, али никако не и за сам печат.
Сасвим је друга ствар оно што се припрема за будућност – обавезно имплантирање под кожу микрочипова који су у стању да контролишу кретање човека и да са даљине утичу на његово емоционално-психичко стање. О томе треба говорити већ данас. Јер то је заиста проблем, и ту је можда већ реч о оном печату без кога се неће моћи ни куповати ни продавати, а можда ће дотле бити пронађено још савременије техничко средство... Ето, то не би требало заборављати.
Очигледно да је "начертаније" или печат – духовни појам. јер вечни удео душе зависи од тога куда стреми човекова слободна воља – ка Богу или ка противнику спасења – ђаволу.
Концепција идентификације човека према нумеричком коду у крајњем исходу подразумева увођење кода помоћу микрочипа непосредно на објект – на физичко тело човека, као што се нумерички код ставља на товаре робе. Сада смо тек у припремном стадијуму за тако нешто. Када то почне, а почеће гласно и отворено, онда ће човек, добровољно примајући такав печат под кожу, заиста добровољно лишити себе и слободе избора, јер закони сатанске мреже за њега треба да постану апсолутна вредност. Он ће бити присиљен да живи по правилима које су богоборци установили за чланове друштва. Добро је познато да најновије информационе технологије иду путем стварања средстава телепатокомуникације, тако да се помоћу микрочипова са даљине управља емоционалним и психофизичким стањем човека, све до кодирања његове подсвести. У датом случају може се говорити о разарању образа и подобија Божијег у човеку, и то са умишљајем, што представља један од главних задатака у стварању антихристовог новог светског поретка.
Будући да микрочипови представљају замену технологије бар-кодова, они би требало постепено да замене примену бар-кодова на товарима и производима, а временом и на животињама. Следећа етапа је имплантирање чипова под кожу људи. Тај тренутак је још релативно далеко, ипак већ сада треба да будемо спремни за искушења која долазе.
Данашња влада Руске Федерације постепено се укључује у програм имплантације микрочипова људима. На државном нивоу већ почињу да разматрају идеју да се микрочипови у прво време уведу за поједине категорије, а затим и за друге грађане, као неопходан услов учешћа у друштвеним односима.
Глобални стандард за идентификационе микрочипове још није прихваћен. И то даје наду. Но претпоставља се да ће бити усвојен у блиској будућности.
За сада се у САД и другим земљама користи прилично несавршени стандард међународне организације за стандардизацију 150 11784 за животиње, који одређује структуру идентификационог кода чиповане јединке.
Патенте микрочипова који су распрострањени у САД поседује компанија "Digital Angel Corporation" (Корпорација Дигитални Анђео), бивша "Destron Fearing". Она је почела да се бави разрадом и производњом средстава идентификације живог инвентара у САД још 1948. године. После добијања патента на микрочип за људе, данас познатог као "Дигитални Анђео", компаније је променила име у "Digital Angel Corporation".
Из садржаја патента, осим општепознатих карактеристика микрочипа за људе, неопходно је навести и следеће. Микрочип је у стању да делује на рад главног мозга и срца. Према патенту, микрочип-имплант има два извора енергије од којих је један – људска мишићна снага. Управо зато микочип се поставља у десну руку човека.
Према патенту, микрочип као да ураста у ткиво органа где је имплантиран и зато неће моћи једноставно да се уклони, него сам о са делом ткива у које је усађен.
Можда постоје и други патенти, и други чипови, а у будућности ће се појавити јо савршеније технологије, али нама је важан смисао онога што се спрема.
Може се претпоставити да ће микрочип имплантиран под кожу садржати велик обим дигиталних информација о човеку: име, датум рођења, кратке биографске податке, адресу, историју болести, крву групу, структуру ДНК, као и друге информације које омогућују да се човек идентификује. Такав микрочип замениће пасоше, медицинске картоне, полисе осигурања, возачку дозволу, ЛИПБ, пензијску потврде и друга документа. Он ће се користити као својеврстан "отисак прста". А са потпуним укидањем националних валута и увођењем међународног система електронског плаћања микрочип ће заменити и платне картице, пошто је предвиђено да он истовремено има и својства микро-платне картице, помоћу које ће се обављати новчане трансакције.
Такође, микрочип садржи још једно средство идентификације човека – то је идентификациони број микрочипа који је јединствен, непоновљив и не може да се одстрани.
Примена идентификационог микрочипа и "чиповање" људи – то је већ озбиљна опасност, која може да се надвије над свим људима у недалекој будућности. Ако ЛИПБ представља само припремни стадијум, те се стога његовим примањем човек још не лишава слободе избора и деловања, са примањем микрочипова људи ће бити лишени такве могућности. Могуће је да ће то и бити тај печат антихриста на десној руци и челу, јер се без микрочипа, као без печата антихриста, више заиста неће моћи ништа ни купити, ни продати (Отк. 13,16-18). А као резултат одбијања да им се стави чип, људи ће бити осуђени на изгнанство из "цивилизованог друштва", биће подвргнути лишавањима, гоњењима и увредама за име Христово. Ипак, ако право примање антихристовог печата треба да буде, како проистиче из Откривења, дело добровољно и тесно повезано са поклоњењем звери, онда насилно стављање микрочипа можда још неће бити печат антихриста и неће моћи да скине печат Христов, уколико човек у срцу остане веран Христу.
Треба знати да је само верност Христу у свом срцу и у читавом свом животу у стању да нас сачува од печата антихриста. Наш авва, Високопреосвећени Владика Виталије, Првојерарх Руске Заграничне Цркве је још 1983 упозоравао: "Никакво претходно знање, па ни најпедантније и најпотпуније познавање свих кривина зла, познавање свих подземних ходника ада, никога не спасава, никога не избавља, него само жива, лична, ватрена љубав према Спаситељу нашем Господу Исусу Христу. Имали смо у животу прилике да видимо како су најупућенији истраживачи мрачних сила жалосно завршавали своје постојање управо у њиховим редовима" ("Апокалипсис наших дана", Извештај Архиеп. Виталија Устинова Архијерејском Сабору РПЦЗ 1983. године).
Постоји у Јеванђељу још једно указивање на обележје краја времена – речи о почетку великог свеопштег рата. Данас када на земљи постоје тако страшна средства за масовно уништавање попут атомске бомбе, ми можемо да претпоставимо какав ће бити тај рат, колико ће живота уништити и каква разарања донети. Можда ће и сами микрочипови, заједно са целокупном електронском инфраструктуром, бити збрисани са лица земље.
Лукавство ђавола може да се састоји и у томе да се печат антихриста не појави тамо где га очекују и не у оном облику у каквом ми претпостављамо да ће се појавити. Ђаво може намерно да привуче пажњу на ЛИПБ и микрочипове, а да у последњем тренутку свој печат постави тако да људи и не примете како га добровољно примају и поклањају се звери. Треба бити веома пажљив, да се духовне силе не троше узалуд, него пазити на свој живот и на чистоту срца. ако човек буде духовно узрастао, а припреми се само на спољашње противљење, онда у најтежем тренутку можда неће издржати искушења, лишавања и патње, како се то догађало неким древним хришћанима који су се представљали као такви, али нису могли да издрже мучења него су се одрицали Христа, будући да духовно нису били спремни за исповедништво.
Према учењу Светих Отаца, печатом антихриста себе запечаћује пре свега онај ко живи непокајано служећи греху, ко оскврњује своју савест, ко пребива у молитвено-евхаристијском јединству са јереси и јеретицима екуменистима и сергијанцима, ко свесно гази Истину и хули на Истински-Православу Цркву. То и јесте свеопште одступништво овог века, које припрема печат антихриста за чело и десницу православних. Ипак, немојмо заборавити да су двери покајања свакоме отворене. Као што знамо из житија светог Василија Великог, чак и продаја душе самом ђаволу не може да лиши човека милосрђа Божијег, могућности да се покаје, исправи и спаси. Покајањем се уништава сваки печат и скидају било какви окови. Свако од нас, ма колико тешко да је сагрешио, има могућност покајања и спасења. Примером свога живота и бивши гонитељ хришћана свети апостол Павле, и свети апостол Петар који се три пута одрекао Христа, показују да ако се човек каје, Господ га прима, ма колико да је пао. Он никада неће одбацити онога ко се искрено и од срца каје, ради чијег је спасења пролио Своју Крв на Голготи. Ми треба стално да пазимо на себе, да се не узнемиравамо или да не падамо у грех осуђивања. И сваког трена да имамо на уму да је Бог љубав. "По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13,34-35).

ЗАШТО САМ НАПУСТИО ПАПИЗАМ

2009-07-01T21:48:00.003+02:00

- Архиђакон Павле Баластер-Конволиер -

Шпанац по рођењу, Павле приступа папистичком монаштву францисканског реда. Једног дана, док је прегледао материјал о „светој инквизицији“ у манастирској библиотеци, наилази на спис написан 1647. године. У том спису је описана одлука инквизитора о анатемисању свих оних који се усуде да прихвате, верују и проповедају апостолску равноправност Апостола Павла.

У први мах, није могао да поверује да је тако нешто могуће, и мислио је да се ради о типографској грешци или неком фалсификату. Међутим, даље истраживање о том спису је само потврдило његову аутентичност. На то су указивале и раније одлуке папе Јована XXII и Климента VI, из 1327. и 1331. године. У тим одлукама, папе су осудиле и анатемисале све оне који су негирали да је Апостол Павле током свог апостолског живота и рада био у потпуно подређеном, еклесијалном, монархистичком ауторитету Апостола Петра. Исте те осуде и анатеме су повоно изрекли и папе из скорије историје: 1907. године папа Пије X и 1920. године, папа Бенедикт XV.

Будући да му је равноправна позиција Светог Апостола Павла у односу на било ког другог Светог Апостола била потпуно јасна из многих писања Светих Отаца ране Цркве, Павле се нашао у великој духовној дилеми која је произвела код њега велике недоумице. Због тога, он се обраћа свом исповеднику, објашњавајући му целокупну своју духовну борбу. Исповедник га је саслушао са изразом туге на лицу, и након што је поћутао пар минута, пружио му је следећи одговор: „Библија и Оцу су те повредили, дете моје. Стави то на страну и врати се ка непогрешивим учењима цркве (римокатоличке, прим. прев.), и не дозволи себи да постанеш жртва таквих помисли. Никада не дозволи да створења Божија, ма ко да су, поремете твоју веру у Бога и цркву.“

На крају разговора са исповедником, добио је листу књига које је као задатак требао да прочита, са упуством да га мора редовно извештавати о свом напретку у проучавању тог писаног материјала. Павле је послушно прикупио књиге са листе и почео да их чита. Оне су садржавале теолошке одлуке разник папа и помесних сабора римокатоличке цркве. Што је више читао, све више је схватао да уопште није био упознат са устројством и органском структуром (еклисиологијом) цркве којој је припадао. И управо је у тим текстовима, које је исповедник мудро препоручио, почела да се открива истинска апсолутистичка природа монархијског система, на челу са папом као „темељом стабилности“ и „најзначајнијом суштинском институцијом“, без кога (наводно) Хришћанство не би могло ни да постоји. У књигама је писало да су сви они који одбију да препознају ауторитет папе - шизматици (расколници), јеретици и безбожници, који иду у правцу вечне осуде, јер је за спасење неопходна вера у папизам.

Павле, опет по послушању, пише извештај свом исповеднику, у коме му даје на занње да није у могућности да се повинује људским учењима, које назива папском лудошћу, јер не налази да су у складу са Светим Писмом и Светим Оцима ране Цркве. Веома брзо је стигао одговор на то писмо. У њему исповедник пише: „Ниси следио мој савет, и опет си изложио своју душу опасним утицајима Светог Писма, које као огањ сажиже и спаљује онда када не просветљава. У случајевима попут твога, папа је рекао да је велика грешка мислити да сваки Хришћанин може читати Свето Писмо. Поред тога, теолози нас упозоравају да је Библија тамни облак, и да је веровање у њену просветитељиску моћ и јасноћу погрешна догма. Што се тиче Предања, мислим да није потребно да те подсетим да по питањима вере треба првенствено да следимо папу. У оваквим случајевима, папе вреде као хиљаде Августина, Јеронима, Григорија, Златоустих, итд.“

То писмо је само потврдило Павлове сумње у погрешност учења римокатоличке цркве. Тада је схватио да је кренуо путем који је неминовно водио напоље из окружења у коме се налазио. На памет му је падала и мисао бискупа Марена, који је својевремено писао да би било тачније када би римокатолици у своје исповедање вере уместо „верујем у једну .. цркву“, ставили „верујем у једног.. папу“.

Упоредо, у то време, Павле је готово прекинуо своје теолошке студије, повукавши се у своју келију, мислећи само о овом великом проблему са којим се суочавао. Следећих месеци је проучавао организацију и структуру ране Цркве, директно из светоотачких списа. Међутим, то није могло да прође незапажено. Поред тога, био је у контакту са клирицима из манастира у коме се налазио, и у разговорима са њима, установио је да су сви, чак ако су и били свесни апсурдности папизма, имали слепу послушност према утврђеном систему. У том фанатизму, најупечатљивији је био језутиски свештеник који му је једном приликом рекао: „То што си ми рекао налазим да је вема логично, јасно и истинито. Међутим, ми језуити, поред уобичајена три завета, дајемо и четврти током нашег пострига (у монаштво). Тај четврти је важнији од завета чистоте, послушности и сиромаштва. То је завет о потпуном подређењу папи. Због тога, спремнији сам да идем у Пакао са папом, него на Небо са твојом истином.“

Сви са којима је био у контакту су имали мишљење да је јеретик, а добио је писмо и од бискупа, у коме је писало: „Неколико векова уназад, идеје које имаш, биле би довољне да те спале на ватри свете инквизиције.“

Услед целокупне ситуације, Павле доноси одлуку да напусти манастир, и недуго после, потпуно напушта и римокатоличку цркву. Неки из манастира, који су давали знаке да су спремни на исти корак, у одлучном тренутку су показали неспремност за такве радикалне потезе. Павлов одлазак се прочуо, и убрзо је стигла подршка из редова шпанских и француских протестаната. Упоредо са њима, стизала су претећа и увредљива анонимна писма пуна осуде. У њима је оптуживан да даје пример за апостасију другим римокатоличким клирицима. Услед осећаја несигурности, сели се из Барцелоне у Мадрид, где га салеће англиканска црква и протестанти. Око њега се, нежељено, појављују људи, чак и из редова римокатоличког клира, који су свесно одбацивали папизам и његове догме.

Због тога, на његову адресу стиже еклисиолошка дисертација са насловом „Папа, викар нашег Господа на земљи“, коју му шаље римокатоличка црква, као последњи покушај да га поврате „из јереси“. На слоган из те дисертације који је гласио: „Услед непогрешивости папе, римокатолици су једини хришћани који могу бити сигурни у оно што верују“, Павле је одговорио: „Истина је да сте ви, услед те непогрешивости, једини хришћани који не можете бити сигурни, шта ће од вас тражити да верујете сутра.“ Свој чланак који је јавно објавио, завршио је речима: „Ускоро ћете због пута којим идете, прогласити Господа за папиног викара на Небесима.“

Павле пише и објављује у Буенос Аиресу, Аргентина, студију у три тома, која представља колекцију светоотачких списа из прва четири века Хришћанства, који директно или индиректно говоре о еклисиологији ране Цркве. У тој студији, он показује и доказује сву апсурдност и неоправданост папског примата.

Некако у то време, дешавају се и први контакти са Православном Црквом. Прво са групом Православних Пољака, потом преко књига и часописа из Русије и Грчке, преко веза са архимандритом Катсенавакисом из Напуља. Све то је узороковало пораст његовог интересовања за Православље. Првобитно мишљење да су Православни расколничка група без духовног живота, распарчана у мале групице које немају карактеристику Цркве Христове, почиње да се мења. Убрзо схвата да се основне поставке еклисиологије како је он схвата, потпуно слажу са еклисиологијом Православља. Ступа у контакте са Православним Епископима на Западу, који га упућују на разне Православне књиге. Они га истовремено саветују да се ослободи оптерећења негативности према римокатолицизму, да на то заборави, и да се окрене својој вери и да провери колико је она различита од протестантске, англиканске и Православне вере.

То није био нимало лаган задатак, и Павле на крају закључује да он верује у оно што је садржано у књигама Библије, а на основу тумачења Светих Отаца ране Цркве, и у одлуке Васељенских сабора. Тиме је само показао да је његова вера најсличнија вери Православне Цркве. Схвативши где се налази, пише подугачко писмо Васељенској Патријаршији и Архиепископу Атине, сели се из Шпаније (у којој није било Православне парохије) у Француску, где подноси захтев да буде примљен у Православље. По жељи да се чин примања обави у Грчкој, одлази тамо, где је очински дочекан, а Свети Синод Грчке Православне цркве позитивно одлучује о његовом захтеву. По примљеном постригу, прелази у манастир Светог Пантелејмона, и после га рукополажу у чин архиђакона.

У годинама које следе, Павле постаје Епископ Грчке Архиепископије за Северну и Јужну Америку, са седиштем у Мексику. Тамо мученички страда за Православну веру, 4. фебруара 1984. године, од стране верског фанатика, за кога су локалне власти тврдиле да је ментално болестан.

Висока Србија: Свети владика Николај Велимировић о аријевском пореклу Срба

2009-07-01T14:04:00.009+02:00

Висока Србија: Свети владика Николај Велимировић о аријевском пореклу Срба

"Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету.
Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању.
Ми смо народ крштени, народ христоносни.
И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани."

Оче наш

2009-06-27T21:38:00.010+02:00

Оче наш

Оче наш, који си на небесима,

да се свети име Твоје,

да дође царство Твоје,

да буде воља Твоја и на земљи као на небу;

хлеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

ПРОГОН СТЈЕНИЧКОГ СЕСТРИНСТВА

2009-04-08T23:04:00.005+02:00

Понедељак, 6. октобар 2003. Зачеће светог Јована Претече
Брат Стефан (чачанин), који се са својом породицом такође крстио и пришао истинском Православљу, отишао је у Жичку епархију да преда лично владики Хризостому обавештење стјеничких монахиња. На путу се мимоишао са епархијском делегацијом која је хитно послана од стране владике у манастир Стјеник.
Делегацију су чинили: епархијски секретар јереј Тома, архимандрит Венјамин, игуман манастира Преображење, записничар јереј Љубиша из Матарушке Бање и жичка игуманија Јелена. Делегација је стигла у манастир готово у исто време када је брат Стефан предао обавештење владики. После кратког разговора, сво четворо чланова делегације се сложило да нас треба хитно избацити, ако треба и помоћу полиције, уз личне претње да ће нас бити моткама ако се не покајемо и не целивамо владикину, како они рекоше “свету” десницу, наравно уз одређену епитимију. Све ми монахиње и искушенице присустовале смо разговору са том делегацијом. Једнодушно и категорички заузеле смо став о доследном следовању светоотачком Предању, и да ни једна од нас нема дилему да ли треба да се покаје пред било којим епископом екуменистичке СПЦ. После таквог нашег чврстог става уследиле су увреде, претње, уцене, уз најчешће понављање фразе тако типичне за екуменисте: “немате смирења, нисте послушне”.
Све време разговора (ако се то уопште може назвати разговором), вођен је записник у коме је све наведено: од тога да не признајемо црквену власт званичне Српске цркве нити њену благодатност, па дотле да смо се канонски исправно (а не поново!) крстиле. Свака од нас је тај записник са радошћу потписала, после чега су они гневно напустили манастир, уз претњу да у њему нећемо дочекати следеће јутро. Нарочито их је наљутило то што нисмо хтеле да им откључамо храм, бојећи се да нећемо моћи да их спречимо да уђу и оскрнаве олтар који је претходно освећен и на коме је већ служена света Евхаристија. Искрено говорећи, такву мржњу и презир никада нисмо доживеле, а поготово тако нешто нисмо очекивале од оних који су до недавно били наши пастири.
Упоредо са тим догађајима, у седишту Жичке епархије у Краљеву, као што смо већ рекле, брат Стефан је предао Обавештење у руке владики Хризостому. Ту код владике затекло се неколико свештеника и студенички игуман, који је по владикином налогу пред свима прочитао Обавештење. Како је читање одмицало, његов глас се све више мењао, тако да је једва прочитао до краја. Уз Обавештење је била приложена и фотокопија из владикине најновије књиге, којом се он представио Жичкој епархији, где се топло и отворено препоручује папски календар, а исмева светоотачки. Наше Обавештење послале смо и на адресе других епархија. Крај дана дочекале смо уз мноштво телефонских позива “душебрижних” свештеника и верника из епархије који су нас наговарали да се предомислимо и покајемо.

Уторак, 7. октобар 2003. Првомученица Текла – последње мирно јутро у нашем манастиру.
Дан је почео Литургијом коју је служио отац Акакије, а која се завршила у само свитање. Та Литургија била је потресна за све присутне. Све нас је прожимао осећај да нећемо још дуго остати у нашем вољеном манастиру. Као да смо се невидљиво опраштале од светих моштију стјеничких мученика-исповедника које су похрањене у манастирском храму. Као да смо се опраштале од наше духовне наставнице, мати Јулијане, од њеног гроба и стјеничке светиње уопште. И више нас ни једна помисао није везивала за земно, него смо све, читавим својим бићем, биле усмерене ка Небу. Јеванђеље и Апостол тога дана наговештавали су страшне догађаје који ће уследити за неколико сати.
Док смо после Литургије седели и проводили последње тренутке у миру и тишини планине Јелице, зачуо се звук кола којима су дошли припадници МУП-а Чачак у цивилним оделима. Рекли су игуманији да пође са њима код начелника МУП-а. Мати Ефросинија је са још једном сестром кренула нашим колима и на том разговору задржала се око три сата. Збуњен насталом ситуацијом али пријатељски расположен начелник је убеђивао мати Ефросинију да наговори сестринство да промене став о одвајању од званичне цркве. После дужег убеђивања, и несхватања проблема и разлога због којих су сестре спремне чак и на избацивање из манастира, заједно су отишли код градоначелника Чачка, господина Веље Илића. Он је такође рекао да није време за промене и реаговања на политику СПЦ. Замолио је игуманију да се извини владики, а да ће он утицати на владику да га одобровољи. Након више сати убеђивања да се направи компромис, мати на то наравно није пристала и пошла је назад у манастир. Када се зауставила на бензинској пумпи, неочекивано су је окружила четири аутомобила пуна свештеника који су углас почели да вичу изражавајући своје негодовање. Међу њима је био и епархијски ђакон Радош, који је од тог тренутка (како ће се касније показати) па све до бруталног избацивања сестринства из манастира, водио главну реч и кога су сви помно слушали.
Мати је села у кола и покушала да се удаљи од њих, али није успела јер су је пратили целим путем до манастира: два аутомобила испред ње, а два иза. Кад су стигли у манастир, прогон је почео. Ми које смо остале у манастиру, замолиле смо оца Акакија да се повуче горе у шуму, осећајући да његово остајање у манастиру може да буде веома опасно. После краћег наговарања отац Акакије и монах Давид, сабрат есфигменског метоха са Фрушке Горе, склонили су се у јеличке шуме. Одједном, почело је да пристиже мноштво аутомобила, тако да се (не мали) пракинг манастира за трен напунио. У почетку се у порти манастира нашло око 50 свештеника, заједно са око 100 подговорених мирјана. Како је време одмицало број присутних попео се на око 200 људи. Тражили су да одмах уђу у цркву што смо им и омогућили. Сви су они организовано дошли како би страхом натерали осам монахиња да се предомисле, а у супротном да их избаце из манастира. Двеста мушкараца против осам монахиња! Готово сви су били обманути причом да тиме што истерују монахиње чине добро дело. Од самог почетка наступило је отворено провоцирање и агресија на малобројно и назаштићено, али ни мало уплашено сестринство. Почели су да “освећују” цркву коју су наводно оскврнули расколници, што никада до сада нису чинили након заједничких молитава са јеретицима, или када су им папистички или англикански свештеници улазили у олтаре, док је пракса заједничког коришћења часне трпезе са разним јеретицима на западу свима позната, наравно без освећивања оскврњене трпезе. Када су по завршетку о(бе)свећења храма изашли и када су провокације од стране присутних свештеника прерасле у вулгарности, монахиње су једнодушно запевале почетни стих Давидовог Псалтира: “Блажен човек који не иде на веће нечастивих”. Када су чули псалам који сестре поју, свештеници су отишли у храм да одслуже “Велико бденије” које је трајало читавих пола сата. По завршетку изашавши у порту запалили су цигарете и кренули у нову офанзиву на монахиње. У ствари, чекало се да стигне владика и припреман је терен за његов безбедан долазак. Иако је уз осам монахиња било свега неколико истински православних верних који су својим присуством крепили сестре-исповеднице, владика се плашио да дође па су га све време мобилним телефонима извештавали о догађајима у манастиру. Њихов страх био је толики да су једног полицајца наговорили да пита монахиње да ли је истина да су наоружане?!
Међу цивилима који су дошли са свештенством било је неколико особа веома сумњивог изгледа. Када су чули да се отац Акакије налази у шуми изнад манастира, пошли су у хајку на њега. Били су наоружани ланцима, од којих су неки на своме крају имали закачен овећи катанац. Он је само чудом Божијим избегао потеру. У неколико наврата прочешљавали су околне шуме тражећи двојицу монаха-исповедника. Њихова крволочност и спремност да оцима одузму и живот била је очигледна, а како се видело, можда су имали и одрешене руке за тако нешто. Агресивни владикини послушници бездушно су гурали монахиње низ степенице где год би их срели, па су тако грубо одгурнули чак и тешко болесну најстарију монахињу Анисију.
Тек после неколико сати дошао је владика Хризостом. Док је излазио из возила окружен телохранитељима, свештеници су га дочекали постројени у бољшевичком маниру, уз песму и звоњаву звона. По изласку из храма, док је са жезлом у руци стајао на узвишеном месту, затражио је да му доведу игуманију, инсистирајући да му нико осим ње не прилази. Свештеници су је на силу одвојили од сестара и привели код владике, направивши око ње живи зид тако да нико не може да се прибижи. Окружена њима, мати је исповеднички стајала сама, као јагње приведено вуку на заклање. Епископ је видно узнемирен питао мати Ефросинију да ли признаје Српску Православну Цркву. На опште запрепашћење присутних она је рекла да признаје. На друго питање – да ли ће јој бити послушна, мати је такође одговорила послушно. Завладао је тајац. У том тренутку мати игуманија је наставила да исповеда да признаје Српску Православну Цркву и да јој је у потпуности послушна, али да не признаје њихову екуменистичку Српску цркву и да њима неће бити послушна, закључивши да су Истински Православни Хришћани Србије права Српска Православна Црква, и да је послушна једино истински Православном архиепископу Хрзостому – старокалендарцу. Одмах потом владика је киптећи од гнева повикао: “Заузимајте манастир!” У року од 10 минута цео манастирски конак био је заузет од стране владикиних послушника – мирјана и клира. Од тог тренутка келије и остале просторије биле су неприступачне за сестре, којима су тамо остале основне личне ствари. Све су у један глас почеле да певају “Господи помилуј”, радосно се у исповедничком заносу осењујући крсним знамењем. Жички ђакон је тада пришао мати игуманији и сестрама и рекао им да напусте манастир. Мати је одгворила да то не долази у обзир док не виде неки званичан документ о њиховом избацивању. Владика је на то бесно одговорио да је он и суд и власт и документ. Већ је у ваздуху висило отворено физичко насиље разгневљених свештеника и цивила над сестрама, када се у њихову одбрану умешала полиција и адвокат, иначе председник Адвокатске коморе Чачка, кога је је позвала мати Ефросинија. Адвокат је затражио да се прогон обустави док не буде донет некакав правни документ. Уследило је још неколико сати психичког малтретирања, вербалног насиља и понижавања монахиња, све у ишчекивању правног документа који су они одлучили да сачине без икаквог суда или ваљане правне процедуре.
У међувремену, личне ствари монахиња умотане су у чаршаве и поизбациване изван манастирског дворишта. Сестре су молиле гонитеље да им допусте да узму неке личне ствари из келија, као што је на пример пумпица за асматичаре, која је неопходна једној од монахиња. Уз понижења и увреде пустили су их да уђу, надгледајући шта узимају. Сестре су своје келије затекле испретуране, ладице повађене, ормане поотваране, а ствари разбацане на све стране. У то време су стигли мештани који живе у околини манастира, угледни домаћини који су плакали гледајући иживљавање 200 побеснелих људи над осам исповедница.
Све сестре су биле на ливади испред конака, физички опкољене и без могућности да се склоне. Без престанка храбро су одговарале на провокације, бранећи Православну веру од помахниталних насилника.
Ускоро је донет некакав на брзину откуцан папир о њиховом одстрањењу из манастира, без деловодног броја и печата, само са потписом владике Хризостома. Са тим назови документом инспектор МУП-а је пришао мати игуманији и затражио да сестринство напусти манастир. Ни полиција, ни општинска власт, ни манастирски адвокат нису могли да спрече безаконо и насилно протеривање монахиња. Беспомоћан да им пружи било какву правну заштиту, запрепашћен дрскошћу и безакоњем црквеног великодостојника и његових служитеља, адвокат је изјавио да до тада није доживео слично безакоње у правном смислу, додавши да није у могућности да им помогне и пружи правну заштиту. Као по некој наредби са више инстанце, свима су биле везане руке. Чак и они који су хтели да помогну монахињама, нису то могли да учине. Самог градоначелника Чачка звао је лично патријарх рекавши му да омогући што лакше и брже избацивање сестринства из манастира. Иначе, полицајци су све време бранили монахиње од могућег линча, и ко зна како би се све завршило да они нису били присутни.
Сестре су прешле преко потока на неутрални простор који припада јавном предузећу Србија-шуме, одакле нису имали право да их гоне. Вече је већ увелико пало, сестре су остале на ливади, а већина света на челу са владиком се разишла. У окупираном манастиру из кога је избачено његово сестринство остали су само телохранитељи са неколицином свештеника, који су манастирску порту убрзо испунили опушцима од цигарета. Час вршљајући по конаку, час нервозно шећући по порти и изван манастира, све време су мотрили на монахиње. Оне су ноћ проводиле уз читање Псалтира и појање духовних песама, поред ватре коју су наложиле како би се мало огрејале, јер се температура приближавала нули. После поноћи придружила им се група од 15-ак истински православних верника предвођена смедеревским свештеником, оцем Атанасијем. Окупаторе манастира изненадила је и видно уплашила неочекивана ноћна посета, те су позвали полицију која је одмах дошла. Полиција је легитимисала већину присутних забележивши и њихове аутомобилске таблице. Али посетиоци нису дошли да праве неред и заузимају манастир, него да својим присуством пруже подршку монахињама исповедницама. Ноћ је постајала све хладнија и неизвеснија, сестре су се бринуле за оце који су се скривали у густој планинској шуми. Али Господ је у шуми и мраку сакрио оце од гонитеља. Уочи самог свитања, док је тама ноћи још прекривала планину Јелицу, појавио се отац Акакије, избегавајући да буде примећен од стране полиције и гонитеља. Ми смо га замолиле да напусти планину под окриљем ноћи, и један брат га је колима пребацио до града на сигурно место. За монаха Давида нисмо знале где је. Тек после смо сазнале да се више од 24 сата без хране и воде скривао у горњим пећинама изнад манастира, оскудно обучен за хладну планинску ноћ.

Прогнано Стјеничко сестринство на планини Јелици

Среда, 8. Октобар 2003. Спомен преподобне Ефросиније. По благослову оца Акакија у свануће је група истински православних верника напустила монахиње. Ми сестре јутро смо дочекале будне појући тропар преподобној Ефросинији, честитајући својој игуманији имендан и монашку славу, и благодарећи на том дивном бденију под ведрим небом. Саме смо преломиле славски колач, поделиле га између себе и слатко појеле: био нам је то први залогај после 24 сата. Никад лепша и благодатнија монашка слава. Никада толико жељених али и нежељених гостију. Све сестре испуњава неописива радост и мир. То је онај мир Господњи који дарује вера Православна – мир који се даје само онима што следе путоказе отачких предања.

Нови житељи наше свете обитељи прво су добро доручковали (са ливаде на којој смо били лепо се види живот у манастиру, па чак и у трпезарији) а затим су пошли у храм да служе литургију. На имендан наше матушке, Литургију у нашем храму не служе истински православни, него они који су продали веру за вечеру. Из цркве одјекује њихова песма: “Блажени изгнани правде ради…”. Ми седимо под ведрим небом и слушамо цинично литургисање православних екумениста. Делило нас је само неких петнаестак метара и мостић преко потока. Истински православни и истински неправославни. На једној страни истински православни без јела, пића и починка радују се у Господу своме Исусу Христу, делећи ту радост и тај мир једни са другима, а на другој страни храна, пиће, цигарете, литургија и башкарење у топлом манастирском конаку. Почиње киша.
Одједном примећујемо оца Давида како излази из шуме и креће према манастиру, не знајући још ништа о нашем избацивању. Гонитељи се одмах устремљују на њега, али он успева да их избегне и приђе код нас. Ми образујемо живи зид између њега и гонитеља. Већ поменути ђакон Радош отворено се пред свима заклиње светом Симеону Мироточивом да ће сопственим рукама задавити оца Давида. Ми вадимо иконе и окрећемо их ка ђакону Радошу и његовој пратњи. Он се на то окрете и одлазећи поручи оцу Давиду да су га сад сестре спасиле, али да следећи пут неће измаћи.
Ми смо се потом преместиле у шумарак надомак манастира, склањајући се од кише. Наше ствари и даље су лежале разбацане по ливади. Када је почео силан пљусак пребациле смо се у комби који је један наш у Христу брат оставио паркиран испред манастира. У том тренутку почео је да веје снег, незапамћен почетком октобра. У међувремену, један наш брат из званичне цркве, са женом и децом, дошао је да нас обиђе. Нашао нас је у комбију. Ми смо га замолиле да одвезе оца Давида до Чачка, како би избегао нови напад звероподобних гонитеља. Брат је на то пристао и пошао је према Чачку са оцем Давидом у колима. Чим су они пошли, двојица епархијских телохранитеља ужурбано су сели у кола и кренули за оцем Давидом. Брат Стефан који је све време био са нама, неиспаван и промрзао, седа у свој “Југо” и успева да се углави између аута у коме је био отац Давид и аута са гонитељима. Намерно их успоривши, није им допустио да стигну оца Давида, а када је ауто са оцем Давидом већ био довољно одмакао и нашао се изван њиховог домашаја, брат Стефан је и сам покушао да им умакне, но клизав пут и умор учинили су своје – ауто се преврнуо а брат Стефан је остао у несвести. Из кола су престрашени изашли жена и дете, заистављајући гонитеље и молећи их да помогну Стефану. Гонитељи му заиста помажу – дају му вештачко дисање, а онда га воде у болницу. Док је брат Стефан још лежао на путу у несвести, гушећи се уз потрес мозга, покрај њега су прошла кола са архимандритом Венјамином који је видео читаву трагичну ситуацију али није изашао да види да ли је човек уопште жив, него је сачекао да га уколне са пута и хладно и са презиром наставио даље. Са њим у колима биле су монахиње из овчарског манастира Сретење, а, како смо касније виделе, носили су храну и гајбу пива за нове житеље нашег манастира који су пушили и пили у манастирској трпезарији.
Ми у комбију сазнајемо за несрећу са братом Стефаном. Хвата нас страх и неизвасност за његов живот, не знамо колико је повређен. Две сестре хоће да оду манастирским колима у болницу, али епархијски послушници им не дају да узму кола. Једва смо их умолили да пусте сестре да посете Стефана. Остајемо у комбију. Од велике хладноће и страха за Стефанов живот тресемо се у грозници. У комбију нема грејања и јако је хладно. Одједном губимо сигурност. Више нисмо сигурне ни шта је са оцем Акакијем и оцем Давидом. Све се у души тресе од неизвесности. Ова среда била је духовно најтежи дан од почетка поменутих догађаја. Пролазе сати, чекамо. Најзад, сестре долазе са добрим вестима. Брат Стефан је жив, сада му је добро и налази се у болници. Оци су такође на сигурном, живи и здрави. Опет нас обузима неописива радост. Сестре су из града донеле храну, празнично утјешеније. После покушавамо да заспимо, али толиико је хладно да не успевамо. Цвокоћемо. Испред манастира видимо стално нова кола како долазе и одлазе. Новим житељима манастира руководе архимандрит Венјамин, студенички игуман Тимотеј и наравно владикин секретар, ђакон Радош. Наш манастир предат је студеничким монасима. Дошли су Антоније из Студенице, Пајсије из Увца, и Герман, такође из Студенице. Они су ново братство Стјеничког манастира. Антоније је одређен за игумана. Сви они једу месо и пију, док игуман чак и пуши.
Касно ноћу једаан брат у Христу пешке прелази неколико километара и комбијем нас одводи на привремено скровито место. Једна кола са свештеницима крећу да нас прате, али се заустављају код болнице где свраћамо да посетимо брата Стефана, првог истински православног Србина који се удостојио да телом пострада ради истине светог православља, бранећи православног монаха од прогонитеља.
Успут смо приметиле још једног епархијског послушника како нас помно прати.
Стигавши у наше привремено пребивалиште коначно се мало окрепљујемо, грејемо и одмарамо од нашег малог исповедничког подвига и патње ради Истине Христове. Благодаримо Господу Богу нашем Исусу Христу, светом Јовану Крститељу, преподобномученику Јовану Стјеничком и свим мученицима стјеничким, на челу са ђаконом Авакумом и игуманом Пајсијем, што су нас удостојили да исповедимо веру нашу љубљену – веру Православну, и разобличимо одступнике од вере и светоотачког Предања. Свим срцем се надамо у Господа да ће нас укрепити да нашим животом не посрамимо Њега, Спаситеља нашег, јер Њему приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

“Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!
Никада те нећемо издати, благочешће Отаца!
Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети.
Ако времена то буду тражила и хиљаду пута умрећемо за тебе!”

У име изгнаних стјеничких сестара
саставила монахиња Нина